Opštinske novine

396

Веоградске општинске новине

упознао. Бог је, веле, праведан. Па кад је праведан, зашто је онда створио толику неправду међу људима?! Док једни живе а не раде, дотле други скапавају у муци и раду, а не живе?... Па и ја сам створ, и ја имам душу... Зар ја не волим — живот!... Ту му реч застаде у грлу и он је присиљено прогута као дављеник воду. Нешто му љуто навре на нос и он се у тај мах усправи из нагнутог положаја, у коме је био док је је везивао ципелу, коју је био навукао на ногу. Затим настави мало блажијим тоном: — Ти знаш да ја волим по који пут да одем и у позориште"... А не „по који пут", како он каже, већ скоро увек, кад год је могао. Ја то знам. Он је позориште много волео. Обожавао га је. А особито кад би на репертоару прочитао да се даје неки историски комад, он га није пропустио па макар се задужио негде за пет шест динара. Али ипак прећутао је да каже нешто што је мимо свега највише н најстрасније волео. Нешто што је махнитом љубављу распаљивало жудњу његове страсти. Он је веровао да то није „етично" за његов строго пролетерски морал, али је био свестан да не може да одоли силинама страсти, јер је живот леп, величанствен и незасит, само ако ко уме да осети његове чаробне сласти. Свака чаша сласти велеградског живота значи, у исто време, и кап отрова за онога ко га пије. Шта је то што је он то тако силно, пожудно и страсно волео, као пламен своје љубави, као лучу своје среће, о томе ћемо сада говорити, кроз историју беде, борбе и трагедије овога бића чији се живот угасио бедно у самом свом почетку, као симболична штафета, чија се факља угасила пре него што је стигла циљу. Роман није алегорија, већ истинити догађај. 9 Милета је остао без оца још 1912 године. Отац му је часно пао за отаџбину и слободу српскога народа. 1918 год. Милета је из рушевине извукао мртво тело своје мајке, која је пала као жртва бомбардовања Крушевца од баварских регименти. Мајчино је лице целивао и квасио сузама неутешног бола и сузама радости, јер је смрћу његове мајке васкрсавала мајка — отаџбина. Али заман! Сузе радоснице брзо су усахнуле у оку пуном обмане, жеља, беде и разочарења; а сузе бола и туге остале су скамењене, као вековна пустош и студен на северном полу. Само се један једини зрачак наде уселио у његов горки живот и уносио веру да ће ипак једнога дана доћи бољи живот, који ће унети много више светлости у његову патничку душу. 10 Остављен тако самом себи, животу и улици, он се злопатио, мучио и потуцао од

немила до недрага. Једнога дана се понуди тетка Милици да јој чува овце. Добра душа смиловала се и узела га под своЈе. Тако је он, с књигом под пазухом и са комадићем проје у руци, чувао овце и учио. Свршио је основну школу. Пошао и у гимназију. Али без средстава, са мање разумевања код других, није могао да настави. Зато се одлучи да оде на занат. Шеф ложионице прими га и одреди му вагон у коме ће становати. Ту је становао и лети и зими на голим даскама и сањарио о путовању, о великоварошком животу, куда ће често одлазити са својом локомотивом, коју ће сам гонити кроз српске горе и планине, преко брда и долина, преко мостова, река, кроз тамна тунелска окна... Али све је то тако споро ишло, а он је горео од нестрпљења и чежње. Једнога дана, кад се ложач скинуо с машине и отишао некуд, он се прикрао локомативи, осврнуо се лево и десно, па кад се уверио да га нико не мотри, ускочио је у локомогиву и пустио је у покрет. Кад је већ прешао неколико метара, он ју заустави и брзо искочи, сав усхићен од среће и задовољства. Чинило му се да су се његови снови остварили и наде испуниле. Али је стварност груђља него што је он мислио. Ни сам не зна како је могао да буде примећен кад је учинио тај преступ, који је по закону кажњив, а који је за њега значио један срећан тренутак у животу. Главно да је то био узрок због кога су га одмах отпустили из ложионице. И тако су се срушили његови снови да једнога дана постане машиниста. 11 Светлости великог града освајале су његове мисли и он је сањарио само о томе како ће једнога дана сести на воз и отићи за Београд. Видети престоницу и живети у великоварошком хаосу и вртлогу, постао је његов идеал. Тај центар свезнања, раскоши, богатства, авантура, бурног живота и свих атракција и догађаја стварао је претставу у његовој машти о нечем најлепшем и најидеалнијем овога света. И та претстава имала је магиску моћ, да је једнога дана железна змија стварно понела Милету са собом звиждећи ви" југавим путем кроз широке моравске долине засађене високим зеленигл кукурузима, уз обалу змијасте Мораве, која је са бучним шумом јурила у истом правцу, у сусрет сунцу. Ноћ је била тиха и ведра. Он је целе ноћи седео кра] прозора и са надахнућем поетскога осећања пратио филмско пролетање силуета дрвећа, жбунова, брежуљака и телефонских стубова, који су муњевито промицали поред стакла на вагонском прозору. Њему се чинило да он седи у месту, а природа јури и промиче поред њега. Чинило му се да он само врши смотру те чудне ревије дрвећа, кућа и стубова, која је целе ноћи, док је лупа точкова свирала своју ритмичку музику, играла