Opštinske novine

394

Београдске општин ске новине

„Ту смо", — помислих у себи. — „То је та коћа коју тражим". Ушао сам без куцања. Соба је била облепљена блатом и неокречена. А из њених дуварова светлуцале су жуте сламчице својим златним одблесцима при млазу светлости, која је куљала, у мрачну собицу кроз пукотине на вратима. Прозора није било. Кад се уђе ништа се не види. Тек кад се мало очи навикну у мраку могу се распознавати ствари. У једном углу пуцкарала је ватра у некој прегорелој тобошари, из чијих су рупа рефлектори пламенова осветљавали један део собице. Са вратанаца је пламен фуктао и бацао шири млаз светлости, која је играла на сивом 1 , блатњавом дувару, као нека чудна пантомима, осветљавајући лице једне старице, која је седела на гомили скупљених поњава и пушила пикавац. Крај фуруне стајала је нека млада, пуначка жена, забрађена у шамију и дрмусала црни тигањ који је јако цврчао на ватри. ТТржила је неко смрдљиво месо, јер му се мирис још из далека осећао. На једном разваљеном и канапом увезаном гвозденом кревзту играла су се два голишава и штрокава детета, која су се церекала и вриштала од радости што ће данас да им се оствари жеља да умачу хлеб у ужежену маст са месом, чији их је мирис, као мачиће, подражавао. На асури седела су два брата и једна сестра, фараонске расе. Сви троје су деца бившег циганског кмета, који им је, још док су били мали, по једном истом шаблону поломио и руке и ноге да би се вукли на коленима и просили, и на тај начин зарађивали себи хлеба и користили њему и целој 'породици. Тако је, из чисто користољубивих побуда, створио од ове деце некорисне чланове друштва. Они су играли карте и коцкали се у онај новац што су га на прошњи зарађивали. Нзчин на који браћа узимају новац својој сестри има и своју легенду. Сестра им је много више зарађивала него они. Женско је, па још кад је виде да се вуче на коленима, свако се сажали и да јој, а нарочито женска срца, која према женама имају више сажаљења. Тако је сакупила и мало ушт^ђевине, коју је пабирчила и давала на штедњу у једну банку. Кад се накупило око двадесет хиљада динара, она је новац извадила из банке и дала једном свом веренику Миљку, званом „Шатровац", који је лагао да ће је узети за жену. Па кад је новац прокоцкао он је онда оставио. То је њеној браћи било криво; па сад сав новац што заради преко дана на прошњи они јој узму на коцки, хватајући је у „маказе". „Добар дан, госпођо!" — ослових жену која је дрмусала тигањ на ватри. „Добар дан..." — промуца она са извесном зебњом и страхом, мислећи да сам ја неки човек из полиције. Кад мало боље уочи љубазност на моме лицу, она се ослободи и упита ме: — „А кога тражите?"

— „Тражим некога Милета, обућарског радника... Не знам да ли га познајете? — Он ми рече да станује ту негде у Тринајестом реду... Кућа без броја. Биће отприлике у овој кући". — „Па то је наш кирајџија", — дочека ме врло љубазним речима кућевласница. Издиже тигањ да га мало растресе, а пламен покуља на отвореним ринглама и осветли јој лице жуто-тамне боје избраздано са безброј бора. — „Па ете га, ете, ту", — промумла старица сишући свој гшкавац и трепћући, као мајмуница, мргодећи се на дим, који јој је ишао право у очи. — „Ете ту код куће је, спије. Био ноћаске на бал, па се, ете, коџа забавио". Старица трже још један дим, пљуцну кроз зубе и баци пикавац на земљу нагазивши га босом ногом. — „Еее, не ваља, море, што тако ради", — настави она саветујући, — „здравље ће да изгуби". — „А где је?" — упитах нестрпљиво. — „Ете ту, одмах до нас", — промрмљаше обадве у један глас да их једва разумедох. — „Иди, мори, покажи човеку!" Подвикну жена оној девојчици што се нага играла с братићем на кревету. Ова скочи онако нага, ухвати ме за руку и поведе. Прво изађосмо у исти онај мрачни ћумез. Пипајући по мраку осетих под рукама нека врата. — Је ли ово?" — упитах малу. — „А није то", — рече и погледа ме зачуђено што сам тако глуп. — „Ту су пуно мајстори." И да би ме уверила она враголасто гурну врата ручицом и отвори их широм. Соба је била замагљена од дуванског дима. Из ње је заударао неки несношљив задах. На ледини лежало је читаво једно друштво Личана, који раде по грађевинама. Пушили су на својим пипама и одмарали се, ћеретајући о свом тешком и напорном.раду на грађевини, о циглама и малтеру, о малој надници и о беспослици. Они сви ућуташе и погледаше на врата. Мала се наивно и слатко зацерека што је то тако са дрскошћу учинила, па се својим пискавим гласићем пркосно смејала све до излаза из ћумеза. — „Ето што су ти ђеца", — процеди неко од Личана. — „Ах, враг ти бабин!..." — чу се неки други глас и опсова „пост детињи." Затим неко од њих гурну врата ногом, која се прилепише истом онаквом лакоћом као што су се и отворила. 8 Ми изађосмо у двориште, које је једва могло да има, од прилике, три до четири квадратна метра. — „Ето, чико, ту он станује." Показа ми једна ниска вратанца од нерендисаних дасака, са коцкастим прозорчићем