Opštinske novine

Тринаести ред

597

чудну пантомиму на његовом прозору. Гвоздена аждаја бљувала је из својих задиханих ноздрва читави ватромет варница, које су, као киша, сипале поред прозора и палиле успут сасушену траву, стрњике и навиљке сена по ливадама. Њему се чинило као да се просуло небо звездама па засипа светли пут његове среће и радости, који ће му чаробни плашт ове тихе ноћи уткати нитима у н>егове дивне и вечите успомене. Успомене, које му никад неће изаћи из памети; успомене које ће вечито остати у сећању на ритмичку и монотону песму точкова, који су га први пут понели из његовог тихог завичаја у велики и бурки велеградски свет. Падале су искрице из ваздуха кроз ноћну тмину и слетале по ливадама, као светлаци по зрелом житу. А ноћ је измицала и губила се брзином локомотиве, која је ишла у сусрет зори, носећи својом брзином и нервозни дух његових немирних и чежњивих жеља. Зора јз постепено смицала онај црни вео са стакла, разбистравајући тамни плашт, чији су и последњи крајеви одлазили некуд у неповрат и губили се на хоризонту, као какве разређене магле. Румен је запалила прозоре на вагону, локомотиву, брда, дрвеће и реке. Први јутарњи зраци сунца пали су кад је воз улазио у предграђе Београда и, као рефлектор, објасавали панораму београдских палата, које су због брдовитог положаја стрчале једна изнад друге и изгледале као њујоршки облакодери. Он се запањио пред комплексом величанствених, белих колоса, који су се дизали као какви огромни надгробни споменици, пробијајући се кроз јутарњи плашт, бљештећи на сунцу, као какве углачане хридине оникса. 12 Воз је ушао у станицу. Носачи су се растрчали. Дежурни чиновници ужурбано трчкарали од канцеларије до канцеларије. Викали, издавали наређења. Светина врвила по перону, као на неком сајму. Милета се збунио и стао као укопан. Све је то за њега било необично и ново. Грандиозно. Тај нагли преокрет у његовом животу пренеразио га је. Учинило му се као да сања. Учинило му се да је одједанпут запао у неки други, необични и непознати свет, који он никад није видео и какав још никад није наслућивао. ПОчео је да сумња у самог себе. Помисли у 1себи да га сад не врате ови људи из овог необично града. Да ли ће га пустити! Да ли ће уопште см1ети да уђе без пасоша?! И тако се колебао докле не виде да и цК)следње групе путника остављају перон и да ће сам остати на њему, па се брзо окура -

жи о појури са оном последњом гомилом путника, у коју се умеша, као да хоће да се са њом прогура, да би се лакше прошверцовао и ушао у варош. Кад је изашао из станице, опет се збунио. Није знао на коју ће страну. Најзад се одлучи и крену кроз једну улицу, без обзира која је. Шта га се тицало. Он је имао циљ да дође у Бзоград. У велику варош. Ишао је улицом и зверао свуда. Освртао се, загледао је велике зграде и ишчуђавао се. Пиљио у сваки излог. Највише се дивио руци која је толике огромне кућерине изградила. 13 Убрзо се Милета навикао на великоварошку буку. Није потрајало ни два три дана, он је већ нашао место и ступио за ученика код једног крпача обуће у Сарајевској улици. Крпач је имао радњу у једној бараци, која се налазила на празном плацу Бајлоновог имања. Радио је Милета марљиво и вредно. Кргшо обућу, чистио радионицу, прао судове код куће. Мајстор га је сецао на једну страну, мајсторица на другу. Видео је и то да ови људи овде нису такви као они тамо у паланци. Тамо су некако више фамилијарни. Осећао се као да је члан оне породице у чијој је средини радио и живео. Пријала му она патријахална атмосфера. А овде су људи тако груби, немилосрдни, пргави, нервозни. Немају ни осећања ни мере у опхођењу према( својим млађим. Ноћивао је у бараци, на једној трулој сламарици, коју је свако јутро и свако вече износио и уносио, сејући успут сламу по дворишту. Радионица је увек била покривена дебелим слојем ђубрета, те је Милета морао свако вече да добро накваси водом под, како би угушио прашину, па тек онда да пребаци сламарицу преко оног слоја. Под главу је метао неколико пари калупа, на које издигне горњи део сламарице, да би му било узглавље више. И тако је у летње ноћи с највећим уживањем одмарао своје заморене мускуле. Али зими, — кад завеје кошава, кад зазвижди своју језиву песму, кад на прозору бараке изваја своје ледене шаре, које личе на неке непроходне шуме, брда и облаке, кад зафијуче кроз звирке на вратима — то су за њега биле сибирске ноћи ужаса и мучења. Тако је трпео и мучио се док се није ослободио. Кад је взћ постао калфица и почео да ради за надницу онда је, наравно према својој плати, узео себи и стан у ,,Тринајестом реду". (Наставиће се) Душан. Стевовић-Јазмин