Opštinske novine

2*

Туберкулоза и њене последице

483

а никако некој наследној тековини, а још мање иекој уображеној судбини. Ову особину тебуркулозних клица покушали су, у последње време, научници да искОристе па да вештачким, много сигурнијим, путем изврше вакцинацију детињег организма, а и одраслих људц, против туберкулозе. Према досадашњим резул.татима изгледа да је постигнут извесан успех. Али ова вакцинација није још ушла у општу употребу. ГГрема томе, и до бољих прилика, остаје нам засада само овај природни, иако опасни, пут за стицање туберкулозног имунитета. Да је бар чврст и ст4лан, онда би његова корист ипак оправдавала опасан начин његовог стицања, као што је у своје време, пре вакцинације мајом, опасна вариолизација, пред још опаснијом вариолом, била оправддна и радо примана од грађана. Како било да било уосталом, овде се завршава први део туберкулозе плућа или туберкулизација организма. Ово би био медицински део туберкулозе за разлику од другог дела, појаве болести, који би био, као што ћемо видети, социјални део болести. Да је среће па да де-јство туберкулозних клица остане Само на првом делу, на туберкулизацији организма, друТи део, појава болести, не би се никада извршила и свет би остао поштеђен јодае од најтежих болести. Нажалост није тако, /ер се туберкулозни имунитет лако и брзо квари к, што је жалосно, квари се нашом кривицом бар у већини случајева. Попуштање и слабљење туберкулозног имунитета може наступити из два главна разлога: или наш организам западне случајно или силом околности у неку средину, пуну свежих туберкулозних клица, које својим бројем и снагом могу да сломију иначе слаби туберкулозни имунитет и да понова заразе организам, или отпррна снага организма толико ослаби да он не може више да контролише своје заробљене клице и ове онда провале /зграду свога логора и по други пут, сада под ,%љим условима, нападну свога господара. дамаћина. У прврм случају имамо поновну заразу или реинфекцију, а у другом накнадну заразу или суперинфекцију. Реинфекција се дешава обично код лица која по дужности или по обавезн морају да се баве око туберкулозних болесника, као лекари, болничари и друго особље по установама за туберкулозне болеснике, или са њима да живе у заједници као чланови туберкулозних поррдица, или најзад крд лица који проводе већи део свога времена по затвореним просторијама, где се свет свакојаког здравља скупља у разне сврхе, као: кафане, биоскопи,, и друге јавне просторије. Али, благодарећи бољим хигијенским прилка'иа у којима свет сада живи и бољем васпитању љ УДи, данас је све мање туберкулозних клица °ко нас, па према томе мање су и опасности °Д туберкулозне реинфекци}е.

Нажалост, у колико' је туберкулозна инфекциј|а данас ређа, у толико ј_е туберкулозца суперинфекција чешћа благодарећи баш м!одерном начину живота са свима његовим могућ^им и немогућним животним потребама и прекомерним жељама за успехом које јако троше животну енергију човека, па још ако се томе придруже немаштина, и друге невоље модерног живота, између остдлих, немилосрдџа експлоатација радне снаге човека, поглавито жена и децеЈ неудобност стана и радионице, недовољност животног стандарда и др., онда организам брзо губи своју отпорну снагу а с њом и услове за имунитет и тако постаје пленом својих заробљених клица. Ово је дало повода веровању да је туберкулоза болест сиротиње. Међутим 1 то је погрешно, јер туб.еркулозу могу добити и богати људи. Доиста, отпорна снага организма не смањује се само недовољним стандардом живота, прекомерним радом и другим мукама, већ и лудим и неразумним расипањем стечене енергије: неуредним животом сваке врсте, злоупотребом алкохола и других страсти, којима обилује модерни живот, који не само да троше отпорну снагу човека, већ му и кваре функцију органа тако да туберкулоза може код њих да буде и опаснија. И разне болести могу да смање отпорну снагу човека и да униште његов туберкулозни имундтет. Отуда код нас веровање да та и та болест, нпр. тифус, може каткад да пређе у туберкулозу. У ствари, тифус је, слабљењем отпорне снаге болесника, био само изазивач заробљених туберкулозних клица да из мирног стања пређу у нападно сгање. Било којим начином да организам изгуби туберкулозни имунитет, код њега се онда ствара једно ново схање врло подесно за појаву туберкулозе или терен за туберкулозу. Према томе појава праце туберкулозе не значи последицу непосредне заразе као код других заразних болести, већ обнову или буђење старе, давно извршене заразе или песнички речено „свршетак песме започете још крај колевке". Другим речима за појаву праве туберкулозе треба два услрва: клица туберкулозе и повољан терен. Шта више, таошто ми већ носимо у себи клицу туберкулозе, која нас чува од туберкулозе, а ова се појављује тек онда када ое појави терен за њу, онда изгледа да је у туберкулози важнији терен него сама клица. Овјо се потврђује и том околкошћу што ми данас за лечење туберкулозних болесника, у недостатку правог лека, поред извесних хируршких интервенција, употребљавамо, са успехом уосталом, само сретства која имају за циљ да болеснику поврате изгубљену отпорну снагу организма и још да је појачају. Терен за туберкулозу, било да је последица немаштине, напорног рада и рђавих хигијенских прилиЛа или неуредног живота и неразумног расипања животне снаге у разним