Opštinske novine

484

Београдске општинске новине

страстима, производ је данашњег друштва, јер за његово стварање криво је само друштво управо његове установе. ГТрема томе можемо слободно рећи да је сваки за свсуу туберкулозу крив сам, односно друштво чији је он члан, а за туберкулозу, као народну болест, крив је цео народ: какав је народ, таква му је и туберкулоза. Отуда се за туберкулозу каже, и то с таравом, да ју је лакше спречити него лечити. У продужењу овог размишљања могли бисмо рећи још једно, истина смело али правилно мишљење, да је туберкулоза више једад друштвени порок, зло, него права заразна болест. Јер, као што један распикућа, трошећи не'м!илице свој стечени или наслеђени новац, иде неминовно у сусрет материјалном банкротству, исто тако и лице које, силом околности или ћољно, неразумно троши своју животну снагу и енергију иде сигурнр органском расулу или боље физиолошком банкротству т.ј. туберкулози. Овим се завршава други, социјални део туберкулозе, чији је први део, видели смо, био медицински, заразно-бациларни. * * * ТУЕЕРКУЛОЗА ЈЕ ПРЕНОШЉИВА БОЛЕСТ Иако заразна, туберкулоза није ни прилепчива ни предазна, већ је преношљива болест. Ово долази отуда што туберкулозне клице нису слободне ни код болесника ни изван њега да би могле, као многе друге, прелазити ваздухом или додиром с једног лица на друго сваком приликом, већ је потребно да их неко трећи; пренесе. Ако туберкулозни болесник не кашље и не пљује, онда су његове клице тако рећи затворене и не могу изаћи напоље. То је т.зв. затворена туберкулоза и њени болесници нису опасни за друге. Туберкулозни болесници постају опасни за друге тек када почну да кашљу и пљују, јер се онда неизмеран број туберкулозних клица ослобођава веза са болесником и излази из плућа напоље. Али, на нашу срећу, ни онда туберкулозни болесници не морају бити опасни за друге. При кашљању и пљувању туберкулозне клице излазе из плућа напоље са капљицама пљувачке и испљувцима, који су, поглавито последњи, састављени из слузасте и леЈпљиве масе која држи клице чврсто привезане међу собом и за предмете на које падцу, тако да, и када се одвоје од болесника, клице опет нису слободне. Према томе, када би туберкулозни болесници приликом кашљања, кијања и јачег говора, држали пред својим лицем своју шаку, или још боље марамицу, да би капљице пљувачке задржавали да ће падну другима у лице, а своје испљувке хватали у пљуваоницу, џепну поглавито, и ову заједно с марамицама засебно кували и прали,

онда би они највећи део својих клица, ако не баш све, уништавали и на тај начин не би 6 јЈли опасни за своју ближу околину. Па и испљувци, који падну на под, не би бИли опасни за нас, када би смо их оставили на миру да се потпуно осуше, јер кора, која се образује на њиховој површини, затварала би клице потпуно, тако да би после извесног времена, поглавито ако су испљувци на слободном ваздуху или сунцу, клице морале потпуно да угину. То би била природна дезинфекција, јер сунце је највећи непријатељ туберкулозних клица. Нажалост, у ствари тако није, бар у највећем броју случајева. Као што ми сами кваримо наш, му^но и с опасношћу по наш живот, стечени трошни имунитет против туберкулозе и тиме доводимо себе у опасност поновне туберкулозне заразне, исто тако ми чинимо све, свесно или не, свеједио, да ослободимо туберкулозне клице из затвора испљувка и да их мобилишемо против себе, наших рођака и других. Благодарећи безобзирности туберкулозних боле.сника, туберкулозних испљувака има код нас у изобиљу свуда без разлике, где један туберкулозни човек може доћи или само проћи, а понајвише тамо где се бави или станује. Подови наших домова су покривени испљувцима и први покрети које мала деца учине у кући доводе их у опасност да испљувке раз^ мажу и себе њима умажу. Ретке су, заиста, пљуваонице по нашим домовима и оне су више за украс или су незгодно постављене да се пљује више око њих него у њих. Многи болесници, да би прикрили свој избачени испљувак на земљи, згазе га ногом у нади да га униште доК у ствари они га размажу и издробе а клице, ослобођене веза, разносе после свуда. То исто чине многобројне домаће животиње, поглавито муве, које радо посећују ове испљувке ради исхране и њима се прљају а после их разносе и преносе на разне предмете, јестива па и на лица. И сваки од нас донесе често у свој дом на обућц делиће испљувка које је негде згазио и раздробио. Из сувих испљувака клице се још лакше ослобођава.ју и мобилишу. При трешењу и чишће^њу наших домова и ствари диже се, као што знамо, велика прашина по одајама. Ова прашина састављена је једним! делом од истрошених сувих испљувака. Сваки делић ове прашине носи собам и понеку клицу туберкулозе и када дишемо ваздух с оваквом прашином, ми уносимо у наша плућа и прашину с клицама, а када ова прашина падне на јестива, 'ми с њима уносимо у своја црева и !п|р|ашину с клицама. И млеко туберкулозних крава преноси клицу туберкулозе; од оваквог млека страдају понајвише мала деца, чија је храна искључиво кравље млеко. Ово неколико примера довољни су, мислим, да покажу да клица туберкулозе, да би