Opštinske novine

Једна мала Београђанка

Колико година је прошло откад је умрла Мара Ј.! Ма да је скромно проживела свој кратки живот, за мене је та девојка једна изуззтна личност. Било је нешто ватрено у њој, али не физички, већ душевно. Мислим бар да се једно њеном духу слично тело не би никаквом вољом могло укротити тако до смирености, до невиности цвета. Чудан и необично симпатичан темпераменат. Била је и телесно и духовно толико лепа да јој готово није сметала њена физичка мана. Кад вам кажем да је била саката и да је ишла са штаком, ви ћете можда одмахнути главом и пожелети да вам о њој више не причам. Да сте је познавали, друкчије бисте мислили. У њу су се заљубљивали дечаци, младићи и старији људи. Нзима ниигта није сметала њена штака. Али је сметала њој. Она је патила због тога. што није сасвим здрава, што није цела лепа. Патила је што није нормална, што је изузетак. И крила је ту своју патњу. Јуначки се она хрвала са животом. И у прво време младости што се више борила, снага јој је све више расла. Борила се духовито и саркастично, искрено, па и мало лукаво. Нзена природа се манифестовала понекад и кроз једну дивну срдачну веселост која је готово усрећавала човека који је гледа и слуша. То су били тренуци заборава кад би њена нарав пробијала и показивала је онаквом каква би била да судбина није осакатила савршенство склада њене лепоте. У духовном смислу била је изузетно обдарена као у накнаду за телесни дефицит. За два копља је она отскакала од просечне здраве школоване девојке. Била је Београђанка и може се рећи да је била готово горда због тога. „Волим Београд душом и срцем, животом... и смрћу." Знала га је као своју кућу и башту. Имала је своја омиљена места. Дрвеће и цвеће је тако неодољиво волела да вам се понекад наметала мисао да је можда некада била цвет, па ју је каква зла вила претворила у људско биће. Радо се шетала по гробљима и обожавала је Калемегдан. И сада, после толико преживљених катастрофа, и сада после толико других снажно радних, захукталих година пуних промена, откад она мирно спава у Новоме гробљу, извесна места, извесни кутови Београда као да још чувају нешто од топлине њених ватрених погледа и од чари њених

осмеха. Можда стари бокори јасмина са снежно белим цветом и силно чежњивим мирисом још памте њен глас и речи љубави и вере у Београд и у Калемегдан. Али зацело многе нове лепоте често потресају душу њених пријатеља као да им из неке даљине Мара са осмехом каже: Зар није тако као што сам вам говорила! Ни у какав пораз Београда она није хтела да верује. За време рата мрзела је и презирала окупаторе, али ни за часак није посумњала да је њихова сила привремена и да ће врло брзо они бити понижени а Београд ће остати победник. Врло интелигентна, знала је она добро и наше мане, али је непоколебљиво била уверена да смо најбољи народ. И патриотизама има разне врсте, па и љубави према родноме месту. Ова лепа, озбиљна и, ма да не довољно школована, ипак, заиста културна девојка могла би вас силно омрзнути ако бисте озбиљно увредили њен народ и њен Београд. Свој лични песимизам затварала је у најскривенији кут и ограђивала га високим зидом; али кад се тицало њенога народа и њенога роднога места њена вера у њихову будућност и у њихову ваљаност била је не само дубоки оптимизам, већ једно радосно одушевљење. Ма да је мало видела од туђега света, она је чврсто веровала да је Београд по природном положају једно од три-четири најлепших места на свету. Нзени пријатељи су јој у шали говорили да је шовиниста и да не зна да бар пет стотина градова сматрају себе за најлепша места на свету. Она је кроз бајан враголаст осмех одговарала да није искључено да би она, да је видела Неапољ, Болоњу и Цариград, и њима оспоравала првенство над Београдом. Колико се једна њена наставница сећа, дванаестогодишња гимназисткиња Мара била је лепо дете са као снег белим лицем и као угаљ црним очима, које је у каталогу ређало одличне оцене. Са свима најбољим ђачким особинама та кротка девојчица са штаком изазивала је пре свега сажаљење. Фина кожа била јој је разапета на костима страшно мршавога лица које је потсећало на самртницу, а у живим тамним очима дрхтала је и у трепавице се скривала нека тешка несрећа. Мора да је тада имала и јаких физичких болова. А носила је и црнину за оцем. Сасвим други утисак је оставила кад се после неких седам година поново срела са својом учитељицом. Девојчица коју је облачила мајка по