Opštinske novine

Једна мала Београђанка

527

своме укусу и на коју су тада биле навалиле многе невоље прекризила је кризу и постала господар свога живота, потпуно самостална личност која зна шта хоће и шта неће и која хоће само оно што је најбоље и најлепше. Њена штака је некако изгубила од своје судбоносне важности и изгледала готово безначајна ситница. Госпођица Мара стекла је своју сопствену вредност и као лепа девојка и као необичан човек и та вредност је засешивала и чинила ништавном њену њој тако болну ману. Не, нисте је више могли ни смели сажаљевати; морали сте је поштовати, и дивити јој се. Изгледала је потпуно здрава. Није више била упадљиво мршава; било је и мало природнога руменила на њеноме светло белом лицу. Уопште сасвим правилно израсла и лепо развијена. Само једна згрчена нога у нарочитој ципели вирела је испод пристојно подугачке хаљине. Ту ногу је замењивала штака са дебелим гуменим подметачем који ју је чувао од лупкарања при ходу. Друга нога у беспрекорно елегантној ципели била је дискретно храбра у усамљености својој. Средњег раста. Стас и струк су јој били витки, груди, не сувише пластичне, имале су неку нарочиту овалну чедну љупкост. Била је од оних изабраних људи којима и набори одела падају складно и делују пријатно. Боје је увек умела да изабере према лицу и коси. Изврсно скројен костим са каквом нежном блузицом био јој је наомиљенија одећа. Морали су после очеве смрти једно време бити јако сиромашни. Зато је Мара угушила своје жеље, и амбиције можда, и свршила школу која се тада најбрже свршавала. У осамнаестој години већ је имала службу, у којој се одмах истакла и напредовала са најбољима. Ма да је тај посао био напоран, она није престајала да ради и за себе, да учи, да се развија, да иде са временом. У деветнаестој години била је свој човек и издржавала је кућу. Све је било у пару израчунато, али све је било засађено цвећем. Улицом је ишла опрезно, одмерено и скромно. У непознатом друштву држала се врло повучено. Била је још лепша без шешира. У позоришту њена лепота је изгледала некако блиставо, аристократски. Имала је дивно скројену главу са густом таласавом косом, топло смеђом као кестен калемегдански тек испао из љуштуре. А црне њене очи сипале су на вас неко тако заносно и утешно миље нежности и топлине; али су умеле и да бунтовнички плану у протесту против неправде и да проспу муње гнева на вас ако сте јој само такли оно што она воли и поштује. Код куће, или у служби, кад би седећи разговарала, или пословала, нови познаници не би ни опажали њен недостатак, а њени пријатељи су заборављали на њега; а кад би хитрим покретом дохватила штаку и похитала да испуни какву дужност, то би изгледало тако при-

родно као да је лађар узео весло, вредна преља преслицу, или добар млад коњаник усео на коња. И та вам је штака постајала некако блиска и мила као да је саставни део ње саме. Једни су говорили да она има и мана: да је доста плаховита, прилично скривена и да је врло горда; да је она изградила себе силом своје воље, да је постала таква каква је зато што је хтела јаким добрим особинама да заташка, умањи свој телесни недостатак, да се нечем одликује, да надмаши друге који имају две ноге. Можда је у томе било доста истине, али ако ју је пратила пакост, она већ више није била истина. Сасвим је природно да једно младо нежно биће које је много патило и телесно и душевно постане лако узбудљиво, нервозно; али кад се једна плаховитост уме да изрази мудро и духовито, па и саркастично и да побори за нечију правду, онда то није мана, него врлина. Била је и скривена и горда. Из гордости није своје јаде износила пред туђе сажаљење. Мислим да је сажаљење било једна од оних ствари које јо она мрзела плаховито, као што је друге тако исто волела. Било је неке душевне страсти у тој девојци која се јављала у свакој њеној акцији. Сасвим је разумљиво да је она више волела да се смеје са другима за њихове смешне ствари, него да их нагони да плачу због њене угинуле ноге. Вероватно да је она себе израдила и да је воља ту имала много удела. али да она није имала на расположењу сјајних природних способности, та би воља њој можда донела и неких бенефиција у животу, али је не би могла начинити овако ретком топлом личношћу. Садржала је у себи неку јединствено љупку хармонију и била чудесно мила, и као уметник, и као уметничко дело. Било је старијих људи који су јој се дивили и тврдили да је њен недостатак чини још привлачнијом. Ту је већ било — како да кажем? — неке сродничке пристрасности, илп потсвесног самосажаљења, јер и они су већ нешто морали прегорети: своју драгу младост. Несумњиво да је њена умна, лепа и темперамектна младост вредела много више него оно што је њима још остало. Други у пуној снази зреле младости су са тугом мислили: штета што није сасвим здрава, али је зато милија што је тако храбра. Један поштовања достојан господин причао је доцније и уверавао на часну реч да није у њу био заљубљен, али га је нешто неодољиво гонило да је сваког дана сачека кад изиђе с посла, само да би је видео, поздравио и за тренут био обасјан сјајем нежних црних очију и блистањем њених дивних зуба. Зуби њени и осмех било је оно што је највише примамљивало чудесном финоћом и љупкошћу. Ако би пренаглила у препирци и увредила вас, требало је само да се тргне и да се насмеши, па јој је одмах било опроштено, СЕе заборављено, поправљено. Младићи и дечаци су налазили да је она