Opštinske novine

582

Београдске општинске новине

бајна као најдивнија песма, да је светитељка и да се ни једна друга девојка не може са њом мерити. Било је и таквих који су јој писали одушевљена писма и молили је да им учини част да постане њихова жена. Понекад је била дирнута до суза; понекад се горко, саркастично смејала. Јер она је одлучила да се одрекне љубави, то јест, да се одрекне удаје, пошто тада, и по њеноме моралу, није могло бити љубави без удаје, ма да је било удавања без љубави. Да, хтела је да се одрекне љубави због ноге, због штаке. Одлучно, иако јој се чинило да се одриче нечега најдрагоценијег у животу. У деветнаестој и двадесетој години била је најведрија, јер се још надала. Надала се у операцију. Лекари су јој саветовали да сачека док наврши двадесет и једну годину, док њено тело достигне свој потпуни развој, а после ће је оперисати. Они су се надали да ће после операције и мало дужег ортопедског лечења моћи потпуно да оздрави. Али у двадесет другој њеној години показало се да Мара има „калу срчану ману' и операција је жорала бити „за неко време" одложена. Она је одмах схватила у чему је ствар. И од тада била је мало нервознија и мало више горчине избијало је понекад из њених речи. Пријатељство је много ценила и волела. Лепо мишљење другова и старијих колега о н>ој чинило јој је задовољство и ласкало јој. Чак се безазлено као дете хвалила једном својој пријатељици комплиментом старог књижевника који је код ње имао неки службени посао. На његову поновну молбу да тај посао одмах сврши, она је одговорила: — Не брините, господине. Иако сам ништавна личност, умем да ценим величине, а обећање никад нисам изневерила. Он је енергично протествовао: — Немојте, госпођице, звати величинама никога осим правих величина, а оне су врло ретке, и немојте потцењивати себе. Ви сте лепи, умни и способни на своме послу, а то су три ствари од велике вредности. Али издалека је одбијала оне који би покушали да јој се приближе са изјавама љубави. Уображене наметљивце је духовито и немилосрдно исмевала. Умела је да буде пријатељ, али и да види туђе мане, умела је да критикује, па добро и да пецне другога, или саму себе. Било је у ње много доброте, али осећање правде било је још јаче — можда баш зато што је судбина њој учинила неправду. Заступајући слабије, она је имала храбрости да „исправља криву Дрину" и успевала је често да је исправи. Она је о свачему имала своје мишљење, и свој укус. Допуштала је себи да јој се не свиђа много неки чувен писац, а да јој се више свиђа неки скромнији. Људе је још сасвим млада одлично познавала. Умела је мало и да им подвали кад јој је то требало за другога. Умела је да воли и да поштује,

али је умела исто тако ватрено да мрзи и да презире. Али ако би је неко логично уверио да њено мишљење рецимо о нечијем поступку није тачно, она би га променила. Само њено мишљење врло ретко није било тачно. Била је мала чиновница у великој вароши. Волела је лепо да се обуче, да репрезентира Београђанку, да буде елегантна и модерна, али да не изиђе из оквира скромности. Живела је са мајком у малом стану од две ообице које је љупко уредила и у којима је увек мирисало цвеће. Скромна плата је морала да стигне за оно што је она хтела. Читала је много, али много књига није куповала. „Немам новаца да купујем књиге, али имам познаника и пријатеља који ће ми сваку нову добру књигу препоручити и позајмити да је прочитам." Осим мало немачки, стране језике није знала, па ипак јој је све што смо имали преведено из стране књижевности било познато. Врло слободна у разговору, у изражавању свога мишљења, била је васпитана ипак мало на старински начин, по традицијама добрих старих београдских кућа. Једном је била у посети код пријатељице, где је нашла мало пријатно друштво. Разговор је био врло занимљив, али кад се један духовит студент окоми на Мару и кад она стаде да му враћа равном мером, запраскаше досетке као ракетле. Смех се орио, младост заборави на време. Одједном Мара устаде да иде. Навалише на њу да остане још мало. — Не, хвала, не могу. Осам је сати, мајка ме чека на вечеру. — Останите да вечерате код нас, па ћемо вас испратити. Мара се уплаши: — Јао, молим вас, немојте ме заустављати, јер ми се може десити и да останем! Морам да идем кући — мајка ми носи Фес. Не могу ни минута више; већ сам задоцнила. После неколико дана онај исти студент опази Мару на једној калемегданској клупи, разговарала је са својом некадашњом учитељицом коју је он добро познавао. Он се изгуби, а мало после им приђе са једним другом. Започињао је разговор, покушавао да изазове Мару да буде духовита, али је она остајала хладна и одговарала најобичнијим фразама. Мислио је да је дошао у незгодан час, да њима треба можда да буду саме и одведе друга. Тада се Марина пријатељица осмехну и рече: — Разочарење. — Да — насмеја се Мара — довео друга да му покаже жирафу. Нема то сваки дан. (Тада још није ни трага било од зоолошког врта на Калемегдану). Млад, образован го^подин са изгледкма на врло лепу будућност заљубио се у Мару, а већ је имао вереницу. Пошто га је она одлучно одбила, не давши му ни да се дорољно мзј^сни, он се вратио вереници, оже-