Opštinske novine

Једна мала Београђанка

529

нио се и постао отац. Но нису били срећни ни он ни жена. Али игга вам ја то причам? То је читав роман који се није срећно завршио. А ја сам хтела да вам испричам само једну кратку причу, готово анекдоту о томе како је Мара била храбра и како је променила једно своје мишљење. Тако се човек изгуби кад стане да говори о некоме кога је волео, који је много вредео, а кога више нема. Одлучно је остала при намери да се одрекне брака и љубави. Пријатељица, старија особа која је и сама била здравствено осуђена и којој се Мара једино покаткад поверавала, говорила јој је да греши, да она има права на срећу и да има тако много услова да усрећи некога. Зашто се одрицати? То је претерана гордост. — Можда... — одговорила је Мара са бледим горким осмехом. А замислите, удам се ја за онога ко ме највише обожава, или кога ја најивише волим, па ми мој најмилији, тек једнога дана каже: Ах, додијале сте ми ти и твоја штака! — Али зашто ви тако трагично схватате ту штаку? Да ли бисте више волели да имате две здраве ноге а да сте ружни и глупи? — Не, хтела бих да сам лепушкаста као што кажете да јесам, и макар не паметнија него што сам, али да имам као цео остали свет две здраве ноге. Или да сам барем само хрома, да храмљем, то не би било ништа страшно, али овако вечито да поцупкујем уз штаку као мајмун уз мотку... Пријатељица је била поражена свирепошћу упоређења и требало јој је да се прибере док примети: — Али ви са штаком ништа не рамљете, идете сасвим лако и право. — Могу и да трчим и ништа ме не боли ни испод мишице. Ја сам иначе сасвим здрава... И Мара потрча, смејући се као дете, по великом дворишту засађеном травом. Пријатељица се бринула да не падне, али је налазила да и у томе трчању има нечега лепог, нечега налик на неки нов спорт са неком новом справом. Али се Мара враћала, и на стару тему се враћала: — Замислите, посвађам се ја са својим драгим супругом, он се разбесни на мене, јер ја умем бити врло упорна и не умем да будем покорна, па ми он отме штаку, поломи је, или баци, и оде од куће. Ја онда треба да скачем на једној нози док не дозовем кога у помоћ. Пристајем на самоћу, на трагедију, али никако не пристајем да будем жалосно смешна. — Мислите ли ви да жене без штаке не доживљују грубости и неправде од својих мужева? Или да друге опет жене не загорчавају живот својим мужевима? Кад већ некога будете тако много волели, научићете и да будете послушни и покорни, па и да опростите грубост. — Ако је брак таква мизерија, онда неће

бити тешко ни одрећи га се. Не, ни на какво понижење не пристајем. Пријатељица је желела да прекине тај мучни разговор и рече: — Боље да идемо на Калемегдан или у Топчидер на ваздух, него што узалуд разговарамо о томе шта може и не може бити. Биће онако како судба хоће, а не како ви одлучите. — Не. Госпођа судба може мени да узме ногу, или живот, али не може да ме уда ако ја нећу. То је моје право и не допуштам никоме да се меша... Него немојте сад на Калемегдан! Боље да идемо на гробље. Тамо се ја смирујем; оно ме тако лепо укроти. Под земљом са цвећем — то је још најутешније. Али зашто смо се онда рађали, мучили и борили? На гробљу, старом, или новом, налазила је стотину занимљивих ствари и казивала доста оригиналних и срдачних мисли. Једном су случајно нашле гроб Ђуре Јакшића. Мара се много узбудила, растужила се, побледела, прислонила своју лепу руку уз ружичасти хладни скромни камен и казала тихо: — То је све што смо за тебе учинили. Снажно обдарени, темпераментни Ђура морао је њеној природи бити нарочито драг. На његовом ненегованом гробу нашла је неколико пољских љубичица које су саме ту никле, дошле да га утеше, као „сирочићи мали", оне птице на Липару. Са сузама у очима она је узабрала три љубичице и један лист, побожно их пољубила и закитила се. (После их је дуго суве чувала у књизи) — Да, Ђуро Јакшићу, ништа ми теби нисмо дали. И сад кад ти приђемо, приђемо ти да нешто од тебе узмемо. Увек ти имаш нешто нама да даш. Страдалниче овога света, како ти завидим што си, сиромашнији од најсиромашнијих, био тако бескрајно богат у давању, и за живота и после смрти. Она је знала већину Ђуриних песама напамет и рецитовала их са неком дубоко природном срдачношћу какву наши уметници ретко достижу. Молила је пријатељицу да једном иду у манастир Горњак да „види Ђурину песму" Пут у Горњак. Упоређивала га је по снази израза са Лермонтовом, јер је у то време почела да учи руски и одушевљено да преводи Демона и друге сјајне ствари из руске литературе. Тада, на гробљу, са болом је казала: — Ми нисмо умели довољно да ценимо своје велике људе. Ми често нисмо знали кога смо и шта смо имали. — Значи да нисмо добри, да смо незахвални — одговорила је пријатељица. — Да... али само зато пгго смо и сами увек били претрпани јадима и невољама. И... то би могло значити и да смо скромни, неуображени, неохоли, а не да их не волимо. Боље и то него дизати у небеса некога ко не вреди.

8.