Opštinske novine

530

Београдске општинске новине

Пријатељица се осмехнула и оћутала своју мисао. На Калемегдану је Мара била сасвим други човек. Она га није волела само као парк у коме има кутака за уживање у одмору, свежини и лепоти; она га је осећала као комплекс, као ненадмашну целину и обожавала га побожно и страсно и љубоморно, као једно нарочито благо Београда, јединствено у свету. — Каква ширина на висини, какав поглед! Просто један чудесан срећан случај! На платоу, над двема великим Европским рекама наш Калемегдан и наш град! Ове бедеме, ове старине треба оковати у злато и чувати као очи у глави. Ружица црква, кула Небојша, какви споменици, колико поезије! Ми смо тај народ који је умео да испева поред толико других и песму Диоба Јакшића, где месец звезду Даницу кара што је „дангубила три бијела дана". А она се брани да је над Београдом стајала и гледала чудо: како браћа Јакшићи деле очевину. Колико истине, узвишене поезије и дубоке философије има само у тој једној песми. Погледајте! Величанствена је ствар ушће Саве у Дунав. Зар не? То је догађај који не престаје догађати се пред нама. Блистава, љупка ,млада ,али снажна и моћна Сава која је довде имала свој лепи живот и своју личну славу пред нашим очима престаје да живи сама за себе, губи своју индивидуалност, предаје се Дунаву и постаје једно с њим. Даје му своје име и свој живот. Волим Саву, она тако освежава наш Београд, волим јз, пољубила бих је, плакала бих... Али Дунав... Дунаву се дивим, он ми импонује својим достојанством и својом моћи. Има нешто древно у њему, нешто вечно што траје од постанка сзета и што ће трајати до смака света. Мени срце лудо куца од радости кад уђем у коју нашу лепу лађу и спустим се поред Гроцке, Смедерева, Дубравице, Рама, Градишта и Голупца низ Дунав до Ђердапа. Чини ми се сасвим природно што ти наши градови и градићи нису раскошни, што су скромно лепи, јер главно је на томе путу Дунав, његов ток, његове обале, острвца, његов песак, његове шуме и редови врба што га поданички верно заклањају својим штитовима од сунца. Истина и Дунав се улива у море, али он ту стаје, престаје да иде даље, а не умире, већ целим својим током живи вечним животом на овоме свету. И Београд тако волим, и још више. И он је древан и вечан. Много се борио, многе навале одбијао — Небојша који је своје име дао кули Небојши стајао је на мети целоме свету, истоку и западу, северу и југу — много је страдао, много је жртвовао, много крви низ бедеме у Дунав пролио, али је увек остајао неустрашиви јунак. Много је чуда видео, али он још није проживео свој живот, тек има да живи и да се развија, и он неће никад умрети.

И — кажите! — каква разборитост и великодушност Београђана што под овим бедемима, уз њих и око њих нису назидали и начичкали куће, већ су ту ширину оставили својој души за уживање. Има у нашим људима уопште неке недостижне дубине и логике, правде и истине, нечега чиме као да заиста управљају невидљиве, разумне силе; а мане наше, то су бубуљице, огреботине, чиреви, инфекције, ако хоћете, које су често гадне и мучне, понекад кобне и убиствене, али које долазе споља и које су нам зле околности наметнуле. Колико је наш народ пропатио, колико му је туђинштине калемљено, колика је страдања преживео, још смо ми доста и добри и здрави. Видите, ми смо допустили да се један Ђура Јакшић мучи у сиротињи целога живота, ми му нисмо после смрти подигли усред Београда сјајан споменик кроз чији ће камен или бронзу да прострује моћни таласи његове поезије и да нас натерају да задршћемо; али нема тога човека који нешто зна и осећа да у срцу не носи љубав и захвалност према Ђури, чак и осећање наше кривице и неодуженога дуга према томе великоме песнику и сликару. А како чувамо успомену на нашег београдског мезимца, на Стевана Луковића? У књижарама нема ни једне његове књиге песама да се купи; па ипак најосетљивији људи, најнежније душе памте његове песме и кажу да им је он најмилији песник. Оно што вреди не пропада код нас, оно не излази на површину, али живи у срцима. Молим вас, видите Авалу, па онда Земун и ова поља пред нама, ту ширину и милину са најчудеснијим небом, по коме се стварају и растварају симфоније боја, зидају и руше градови из бајке, по коме се нешто као крв човекова меша са небеским плаветнилом, златом сунца и сребром наших река и облака. Па Топчидер, Кошутњак и Дедиње са валовима брда, пгумама и виноградима. Шта се све од тога може начинити? Шта ће будући људи и култура створити од нашег Београда? То бих волела да видим. Бићу тада већ давно мртва. Али доћи ћу ја, претворићу се у птицу и долетети макар само за часак, да видим... Слушајте, ја сам се уморила. Нисам тешка, али ме целу носи ова једна нога, а много смо шетале. Да седнемо у хлад. Под кестен. Збогом, Саво, лепотице! Збогом Дунаве, диве! Да, ту. Ох, како је пријатно! Волим кестен: и снажно стабло, и круну, и лишће што личи на отворену шаку, и богати цвет, и плод топле боје и глатке округлине. Лане ту неко рече: дивљи је, горак је. Е није него, све ти је дао, па хоћеш још и нешто од њега да поједеш! Баш волим што је горак!... Погледајте овај бокор јасмина како се дрско расцветао и размирисао. Као да се кикоћу девојке са лепим зубима. Ах, да ми јег да га загрлим и да зароним лице у њега! Али шта би рекао с.вет? Ми смо пристојне особе. Волим Ка-