Opštinske novine

8*

Једна мала Београђанка

531

лемегдан. И крупне ствари и ситнице — сунчане пеге по земљи и сенке дрвећа и бусења, и умилни погледи које студенти и студенткиње бацају једни на друге и њихови озбиљни лепи разговори — све то овде чини једну ненадмашну целину... Налазите ли ви да сам ја нека страшна брбљивица? — Заиста, данас... — одговори јој прлјатељица са осмехом. У такве дане је Мара кад се врати кући грлила и љубила своју мајку и са бајним осмехом јој причала где је и с ким била. Мајка се радовала; то јој је била накнада за оне дане кад Мара дође с посла суморна и шапатом јој каже: Нипгга ми немој говорити, уморна сам до несвести. И за оне ноћи кад се нервозно срце узнемири и кад млада девојка не може да заспи од куцања зиднога сата, који прво покрива својим хаљинама док га најзад не избаци у претсобље. Али јој се чини да га и тада чује и моли мајку да га носи у кујну. Тако је она волела свој Београд. И дошло је време да га остави. Велика је сила била која ју је на то натерала. Кад су за време Светског рата сва надлештва из Београда била евакуисана и Мара је по дужности морала да пређе у Ниш. Толико је била огорчена да је чак једно време и Ниш мрзела. Ниш, у који се сјурило пола Београда, изгледао је врло неугодан и тесан. Живот и навике били су много друкчији него у Београду. Али су Нишлике биле вредне и баште иза старинских турских кућа биле су пуне цвећа, а Мара је свакоме цвету умела да се осмехне и да му, као малом детету, каже коју слатку реч. Зато су је све газдарице одмах заволеле, и она је смела да обере од сваког бокора прву ружу, а за ружама је лудовала. Убрзо је она разумела тај свет и склопила неколико лепих пријатељстава. На послу је била савршена. Зато што је била лепа, млада и паметна смела је у служби да старешинама каже истину у очи, да протестује и да тражи правду, нарочито за неку запостављену другарицу. Лзуди су се смешили на њу и било им је пријатно да јој учине по вољи. Поштовали су је и нису хтели да она има рђаво мишљење о њима. Жене су је волеле, јер је она тражила право жене. Не свесно политички, него нагонски, природно. Тада су несреће тукле са свих страна. Дошла је окупација. Ниш су, као што је познато, окупирали Бугари. О невољама и неправдама за време окупације нећу сада да говорим. Сад причам само о Мари. Она је са својом мајком живела повучено и скромно од мале уштеде. У Нишу је становао и њен ујак, материн брат, имућнији човек, на кога би могла рачунати у случају невоље. Али она није волела ни на најрођеније да се наслања; била је већ навикнута да рачуна само на себе. Та лепотица са штаком обожавала је независност, Српство, самосталност и слобо-

ду. А била је у ропству под Бугарима. Испод дугих трепавица њене црне очи бацале су отровне стреле на окупаторе који су се окретали за њом и смешили се. Мржња је киптела у њој. Лице јој је постало још беље и блеђе, а мирно њено тело као да се следило. Ни раније оно није никад задрхтало у жељи да заигра, или у оној опаснијој да буде загрљено, као да га је Мара неким страшним прекором постидела и за увек умртвила. Међутим оно је било живо и витко. Неки млади бугарски официри су је вребали и често јој поред прозора пролазили кад би она стрпљиво везла да штогод заради. — Постајем зла и желим силно да једнога млатнем овом штаком... — казала је она дубоким и некако промукло огрубелим гласом. Шта се чини од човека кад мрзи? Где је љупкост њенога гласа која продире до срца? Ту је она, још лепша и духовитија, она јој се враћа кад говори о Србима, о Југословенима, о нашој мученичкој војсци. А бугарски младићи облећу око куће и смеше јој се пријатељски. Они у њој виде само лепу младу девојку. Познато је да никада нисмо били такве патриоте, никада нисмо тако чували традиције и обичаје, никада нисмо били ватренији Срби, него за време рата под окупацијом Аустријанаца и Бугара, никада више нисмо ценили слободу него тада у ропству. Крадом смо славили славу, ишли у цркву, плакали на Светог Саву кад је свештеник, не обазирући се на два стражарска бајонета, при изношењу путира молио Бога за здравље нашега краља и наше војске. И Марин ујак славио неку летњу славу. Позвао своју сестру и Мару на цео дан. Било је још гостију. Л>уди жељни разговора и новости, а и колачи, и који бољи залогај, били су тада реткост. О слави људи не штеде, то је код нас познато, а Марин ујак пронашао негде изврсно вино. Здравице, лепе жеље, мало слободнији смех, у тренуцима се и на ропство заборављало. Одједном снажно куцање на вратима. Скочи домаћин и отвори врата. Славско расположење паде, људи се укочише на месту, а погледи се разбежаше по угловима собе, па се невољно опет вратише вратима. На њима су стајала три млада бугарска официра и смешили се мало дрско, мало збуњено. — Срећна слава, домаћине! — рече један доста одрешито. — Хоћете ли госте? — Изволите, господо! — ужурба се стари човек, пружајући им столице. — Нас много занима ваша слава — објасни други, као правдајући се, и гледајући у Мару — па смо дошли и незвани. — Изволите седите, господо, и служите се. На славу се, овако на вино, и не зове, већ пријатељи којима је воља сами дођу мало сервилно је говорио Марин ујак који није волео никакве изгреде.