Opštinske novine

532

Београдске општинске новине

Официри су били добро расположени, а елавско вино и присуство Марино их још више одушевише, Они су бацали љубазне погледе на младу девојку која је седела у углу крај отвореног прозора и ћутала, али узбуђено пратила очима сваки њихов покрет. Њене очи су севале и она није била у стању да савлада неку подругљиву мржњу, или није хтела. — Госпођица Београђанка? — питао је један. — Да... — одговорила је Мара кратко. Ни њима није сметала њена штака. Они су у њу гледали са осећањем са којим се гледа лепота. Полагано кравили су се и остали гости ради домаћина — и разговор је постајао живљи. Некима се чинило да се Бугари осећају као господари, а да је домаћин не само домаћински љубазан, већ мало ропски понизан. Можда су имали право. Јер, ево, диже се један јаче загрејан официр и рече свечано: — А сада да наздравимо коме треба. Да попијемо по једну чашу у здравље нашега великога... Хајде прво ви домаћине. Домаћину мало задрхта рука, али он никако није желео да буде интерниран. Зато диже чашу и покорно рече: — Пијем у здравље бугарскога цара Фердин... Још он није довршио реченицу, ни реч, још се српски гости нису међусобом добро ни ни погледали, а нешто се муњевитом брзином догоди. Једна танка бела рука зграби нешто поред себе, стави штаку под мишицу и, као да полете, млада лепотица се једним скоком створи поред свога старога ујака, вешто му иистрже чашу и, да ни кап не прели по поду, баци је кроз прозор на неравну турску калдрму. Расу се срча у сто комада, а вино као крв обоји двориште. Бледа, севајући очима, она рече гласно, скоро заповеднички: — Не, ујаче! Господа бугарски официри могу наздрављати своме цару ако им је воља; али ти, домаћин славе, можеш наздрављати само нашем краљу Петру! Ово је српска слава и на њој се пије у здравље српскоме краљу! Ако су нам заробили земљу, не треба да им дамо да нам заробе и душу!... Гости су се скаменили, ујак, блед као мртвац, занемео, престрашена ујна чека да се после вина пролије крв. Али с.илници не исукују сабље: три бугарска официра стоје и гледају у Мару — један тренут. У њеноме лицу нема капи крви, али она није тако бледа од страха, већ од гнева, бола и огорчеша, она је дивна у заббраву на себе. Бугарски официри запљескаше и повикаше одушевљено: — Браво, госпођица! Браво Српкиња! То нам се допада. Живела лепа српска госпођица... јунак Београђанка!.. Ново запрепашћење. Али гости су одахнули. Две три жене окрећу главу да сакрију сузе. Другима се опет из очију чита мисао:

да ниси млада и лепа, и да ниси саката, не би смела тако да говориш и друкчије би они то примили. А Мара стоји и гледа тим туђим људима у очи испитивачки и с неповерењем. Али кад у њима виде само истинско одобравање и искрено дивљење, тада њене очи поплави тако љупка топлина, лице јој се прели лаким стидљивим руменилом, а иза грозничаво црвених усана синуше блиставо бели дивни њени зуби. И она прихвати редом три пружене руке непријатеља. Они се поклонише и одоше. Тада се у Мари нешто преокренуло: променила је једно своје јако убеђење. Њено је мржња попустила. И непријатељи су могли бити људи. То је та прича коју сам хтела да вам испричам. Свршио се рат, а пет-шест година после рата умрла је Мара. Умрла је кад је пребродила све душевне невоље и патње, кад се вратила у свој драги Београд, кад је у служби толико напредовала да је могла много угодније да живи, кад је могла у слободи и миру да буде срећна. Умрла је у својој тридесетој години — од срца — не изгубивши још ништа од своје дирљиве лепоте. Умрла је жалећи за животом, за Београдом, за младошћу својом, а можда и за љубављу које се одрекла. Та лепота, та воља, темперамент, храброст и ум сахрањени су заједно са кобном штаком у београдском Новом гробљу. Не знам да ли јој је у земљи под цвећем добро. Ни да ли има цвећа. Не знам ни да ли ко обилази њен гроб. Јер ја не могу. Мајка јој је умрла неколико месеца после ње од туге. А једини брат којег је она у школовању помагала и који јој је у болести био много добар живи стално ван Београда. Београд се нагло развија и расте. Живот јури и доноси и односи и зло и добро. Калемегдан је постао једно велико уметничко дело. Дешавају се нова чуда, и Сава се још увек пред нашим очима улива у Дунав. Ако над бедемима пролети каква љупка птица, то је можда Марина душа, долетела да види свој љубљени крај... Годинама спава она у гробљу које је волела. И њој пада у део оно што и најмањима и најнезнатнијима, о којима нико није водио рачуна, оно исто што и највећима и најзаслужнијима којима смо се на гробу клели да ће вечно живети међу нама — заборав, заборав... Често ме спопада туга од мисли да од Маре нема више ни трага и да се ничим не може спасти од те друге јаче смрти — од заборава. А зашто? Нзој је можда тако много боље. Сан и мир. Ова прича би могла само да новим Београђанима потврди Марино мишљење да ми старији заиста често нисмо знали кога смо и шта смо имали. Али и то је сад свеједно... Милица Јанковић