Opštinske novine

Тимош-иоштџулншс буиши. б&оЦи^(Новела из београдског живоШа — награђена на књижевном конкурсу Градског поГлаварсШва Београд) (Наставак)

X Дође и свети Илија, патрон авиатичара, њихов колега по струци и заштитник. Аеродром тога јутра освану као умивено и лепим хаљиницама приновљено дете, освану у заставицама и цвећу. Красно августовско јутро, мирно, сјајно, повећавало је утисак свечаности. Врелина се још није осећала, само је треперила у висинама. По пољима се сјајила роса, жутила презрела летина, на небу било тихо, узвишено, неземаљски тихо. Докле се год могло сагледати горе, плаветнило је почивало у своду, модро, као разапето море... Та вечна мирноћа висина, та величанственост, силазила је помало на душе оних који тамо узлећу. Авиатичари су били мирни, и само погледали у небо. Много дана пре тога припремало се зд овај чин. Војници су рибали своје собе, чистили хангаре, китили их цвећем и зеленилом и онда дотеривали и себе: своја одела, спремали вежбе, учили парадни марш... а пилоти вежбали своје задатке — да иступе у ваздуху. Рано дође и командант. Он је био избријан, озбиљан, узбуђен; али се савлађивао и желео да изгледа миран. Говорио је сам себи: смири се, то је обичан дан, дочек као и други! — Лепо ћеш командовати, дочекати госте, одржати здравицу и говор, и то је све, — све тако обично"... Али при помисли на све то, он се ипак узбуђивао. Ако се збуни и запне готово је! Био је искићен многим одличјима, преко целих груди. Већ се почео знојити у утегнутој униформи. Прво пође да обиђе касарнске собе. Неколико му се учинише одлично уређене, његово веома извежбано око да примети паучину, прашину, остатак крпе тамо где се нико не нада, не пронађе овога пута ништа. Он се одобровољи. Али у следећој соби, чим уђе, одмах стаде још при улазу. Један кревет је стрчао између осталих вероватно померен војничким покретом; равнање са осталим није се поклапало. — Ето — помисли он — мора нешто да не ваља! Он осмотри даље: шињели војнички завијени, па обешени у другом реду као људи на вешалима, нису му 'чинили ровољан утисак.

— Чија је соба? упита дежурног официра који га је пратио. Овај слеже раменима и немим покретом главе упита дежурног каплара иза себе. Каплар само увуче главу у рамена и прогута пљувачку. — Ко је наредник јединице? понови командант, а већ почињаше да се љути, образи му се почеше руменити. — И данас мора да буде нешто — помисли, а осети: већ долази!... Он погледа оштро по присутнима, после другог питања. — Наредник Калшек! изговори дежурни официр тек да каже нечије име. — Нзегова је соба. — Калшек? изненађено упита командант. Па зар и он? а... нећемо тако! А где је он? Да се доведе одмах! Калш|ек није био ту, он је своје собе рано прегледао и изашао на летилиште. Сада је био поред свога аероплана, обучен, спреман за летење, расположен и чио. Кад га позваше он дотрча изненађен пред команданта и једва предахну. — Зар и тебе морам да апсим, бре Калшек, јесам ли ја наредио какав мора да будеред... сручи се на њега командант — а шта је ово? А? Погледај! Видиш ли ти или не видиш? Питам те: зар и ти да грешиш? Јесам ли ти ја кадгод ставио примедбу? — Никада, проговори Калшек. — А шта је ово сада? Командант ману руком. Ја бих те пријатељу одмах уапсио, дз ниси за летење и да има тамо ко да те замени, разумеш? Па пошто му се учини да је био благ према њему и видећи Калшеково снуждено лице, доби вољу да га прегази. — Одмах да се смени са летења — настави он строго — и да иде у затвор! Био се окренуо дежурном официру и издавао наређење: драстично и незаслужено, осећао је и сам да је престрого и сам није знао због чега то тако, али је осећао неко уживање због тога. — Је си ли разумео наредниче? — упита га на крају. Калшека то силно дирну. Он је био осетљив и једва стиже да одговори да то нису уопште његове собе, да су његове све исправне. — Иди, прекиде га командант кад то чу; и пресече погледом дежурног официра. — А