Opštinske novine

534

Беог радске општинске новине

баш ми је жао што нису твоје, додаде за њим — ја бих ти одмах на лицу места показао.., И њему би криво што Калшек испаде невин и уместо да се каје за своју грубост, он се љутио. — То је знак нервозе — помисли у себи и маши се за пилуле. , Калшек отрча аероплану. И ако сунце још јаче расу зраке на земљу, њему се учини да све поста тамније, снуждено приђе и наслони се уз бок свога аероплана. Међутим, ближило се време да отпочне свечаност. Беху већ сви постројени. Прво пред хангарима били су војници у новим оделима, са официрима. Лево од њих место за грађане: прво преставници власти, па публика, па ђаци... Испред свих на пољани стајали су аероплани, поред њих летеће особље обучено у летње комбинезоне. На крајњем левом крилу постројених аероплана поред последња два аероплана стајали су Кнап и К алшек а према њима гимназијалке у црним кецељама у групи, збијене једна уз другу; њихова лица су бљештала према сунцу. — Пази што су златна ова два, говориле су неке, показујући на Кнапа и Калшека. — Који ти се више свиђа? питала је једна. — Ја бих смела да седнем са њим и да летим високо.... — Па то је Белин авиатичар, тргне је за рукав другарица. Бела, Бела! Ево ти га твој Кнап!... Међу њима поче шапат.... — Лепши је онај други... — А, не, не! Звуци војне музике објавише почетак свечаности. Кроз мегафон објавише долазак високих личности; сви пред аеропланима заузеше став „мирно". Командант се упути улазу да дочека госте, за њим и цела свита официра, само ови поред аероплана махом подофицири остадоше на својим местима. Они престајаше ту за све време свечаности, за време говора и честитања, предаје одликовања и љубљења са командантом. Нико их није ни запазио, ни упитао: ко су, ни ко ће то лететети, ни због чега и због кога су уствари та одушевљена честитања авиатичарима. Изоловани од свих, поред својих аероплана, они очекиваху свој ред да полете. Најзад, високодостојници заузеше своја места, говори и стискање руку престадоше, командант црвен у лицу од узбуђења и радости на / обивеним комплиментима за о. важнсст авиатичара — заузе смерно своје место позади њих. Сви очекиваху нестрпљиво. Звучник постављен на једну кулу, у близини великодостојника, поче да објављује ред прославе. И кад објави да започиње в.аздушни дефиле поред трибина, маса се примири и притаји. Глас звучника се грубо разлегао изнад глава: — „Позор! Започиње ваздушни дефиле поред трибина, предводи капетан пилот ловац Марјановић! Учествују двадесет аероплана. Позор!... Ево их — наилазе!"...

Звуци мотора почеше продирати отуд с лева и све главе окренуте тамо тргоше се као од фијука бича; звуци су долазили пре оних који су наилазили и таман они одјекиваху изнад глава масе, кад наиђе одједном — искрсну, груну вођин аероплан, и дефилујући тик поред трибина прохуја и изгуби се као црна авет. Гледаоци само чуше цику мотора, читаву грмљавину, и видеше да поред њих пројури неко црно тело, телесина облика тице, незграпно и полу-лудо и прозуја док су оком тренули. Таман кад је била близу задњих редова публике, а телесина још јаче рикну, ваздух се проломи и фијук ошину Бежаниску Косу — аероплан се нагло пропе и отскочи у вис... Публика више схвати него што сагледа: то беше магновење а ипак стварни догађај; чинило им се да је то огромна тичурина у јпотери за пленом прохујала поред њих и запахнула их својим дахом. Све главе су још биле окренуте за оним што оде, а разлеже се нова цика. Сви се опет окретоше, јер звук беше оштрији и љући — и сви устукоше као да су животи у питању: отуда је јурио следећи аероплан, ваљда још ниже но вођа, са погнутом главом и издигнутим репом, чинило се елиса ће му сад окрзнути земљу. Видело се лепо — аероплан се отимао, а пилот га гурао доле. Сви претрнуше. Мумлало је то побеснело страшило као сто громова и јурило земљом, отимајући се свом снагом да прне у вис. Кад наиђе поред масе, ова осетив снажан ветар и јеку преста да дише и упре своје Цогледе у њега да му не измакне. А аероплан, сав мрк, озбиљан, надувен, прохуја у секунди и изгуби се за вођом, у озарени простор неба... Тако један за другим сручише се двадесет огњених змајева. Нико није стигао ни да трене кад се губио одлазећи, а наилазио нови. Све писак за писком, јачи од јачега. Маса се само комешала: није било времена за речи, за хвале, за одобравање... То после, а сад је требало гледати, упити у се те јслике које се не заборављају. Свакоме су се груди надимале, осећали су да расту к. нешто као да их је одизало од земље; са оних двадесет крилатих дивова њихове крви што пројурише поред трибина у знак поздрава одоше и њихове мисли, жеље... однеше им срца. и разум те црне тачкице које се сад светлуцаху према небу. Спикер је објављивао имена: Марјановић, Николић, Васић, Глодић, Кнап, Калшек, Гргић, Јаклић... и те речи осташе да блуде у ваздуху. И Ледовски је био међу масом, са својим пријатељима, Русима. При сваком узлету, он се од хуке није чуо али је рукама и лицем објашњавао, сав се тресао од доказивања; остали Руси су га предано гледали и слушали, не разумевајући ни речи. — То све лодофицир — објашњавао је он, — то они: моји љубимци! Ала грмију! Ала лете! Пазите само: ко бољи? види там' неко плаче... А ја не, ја то гледам сваки дан... Бог вас живео, ви храбри!....