Opštinske novine

536

Београдске општинске новине

тивника изокренут према њему облећући га, приморавао га је да се и он креће по том кругу, а круг је бивао све нижи и ужи. Испаљивао је „рафал" све краћи и краћи који се чуо и доле међу масом. Борба је била све узбудљивија. Једнога момента и мегафон је био престао да даје обавештења, занет и сам призором. Као кобац голуба терао је Кнап „противника" у све ужи круг. Видело се борило се на смрт и живот... — „Позор! Позор! — чуло се спикерово. објашњење — борба је све узбудљивија, наш ловац неустрашиво напада; „противник" је исто тамо велики јунак, храбро се брани... Господо — глас (из 1 мегафоиа поста оштрији и кар да разбуди гледаоце — позор, пазите: противник пада у „ври" погођен, он"... Калшеков „Бреге" је заиста падао у „врију" право к земљи. Да ли је то Калшек хтео да драма борбе буде узбудљивија, или је био приморан да оде у „ври" није се знало. Само се је он примицао земљи, а нападач га је пратио. Врхунац узбуђења је достигнут. Тада један страни посланик устаде ван себе од узбуђења, приђе команданту да му честита: — Ја сам очаран, ја вам честитам, немам речи, то је драматично витештво... А истог момента мегафон објави: „Позор! страни посланик узбуђен призором борбе прилази нашем команданту и честита му"... Господо!... „Бреге" је у „врију" близу земље, наш га победник прати сасвим близу... Моменат је узбудљив... победа је сјајна, али... Сад ће противник да се исправи". Међутим Калшек је ишао све ниже и ниже. У публици се чу пригушен врисак. Неко паде. Други су га дизали и ућуткивали... „Позор! чу се опет спикер. Противник је у „врију" сасвим близу земље... Победа је изборена, сјајна... Позор! Ово је сада... Поз... Ено"... Мегафон се нагло загуши. Калшеков „Бреге" те секунде удари у земљу и диже облак прашине и дима. Удари у Бежаниску косу, која се чисто угну под његовим треском. Мотор умуче. Публика занеми. Красан момчић, храбри наредник Калшек био је сравњен са земљом, заједно са својим „Брегеом" сав у крви и рушевинама. Борба се завршИла. А кад Кнап са својом „Авкјом" сиђе, мегафон објави некако скромно, дирљиво: „победник силази!" Нико се не маче, нико не отвори уста да не нарупш моменат одавања поште и див захвалности храбром вођи бомбардера нареднику Калшеку, који изврши своју дужност до краја! XI. Убрзо после ових догађаја дани су јурили некако ужурбано. Кнапа позваше на потпоручнички испит, он га положи и у јесен те године постаде потпоручник.

Тај догађај га наједном измени. Као да га препороди, он са првом официрском униформом навуче на се ново обличје, а са свученом наредничком блузом остави за собом један протекли „туђи живот" тескобан и пун касарнске атмосфере. И тек кад први пут изађе у варош он схвати шта је и шта је пре тога био. Као да прође кроз нове двери, окајања, победе, чисталишта, кроз двери вере, он се осети препорођен, чио и подмлађен. Крочи тамо у нов живот. Оно тешкоћа што је проживео у подофицирском позиву и око спремања и полагања испита, као да изчезоше, учини му се да нису ни биле тако страшне. И сада, после свега тога, он себе није могао да препозна, толико се осећао новим човеком. У задње време свога живота, за време оних борби, он као да стзче, ненамерно, једну драгоцену особину: могао је непријатне ставке свога живота једним потезом воље да збрише из сећања. То се вежбао и спремао, ни он сам не знајући када и зашто, и одједном је осетио да можз себи да нареди: заборави! и тај део је заборављан; а он онда као да се будио из каквог сна, исекавши оно што је било непријатно из себе, и своје прошлости, осећао се нов и препорођен. Тако је било и сада. Кнап се у потпоручничкој униформи осетио угодно, веома лако и пријатно; прво се стидео самога себе, загледао се у сваком стаклу и огледалу, одмеравао своју сенку, намештао капу и неспретно отпоздрављао војницима, али убрзо и тога нестаде. Он се уживе у свој нови положај и осети бескрајно задовољство што једном сме да остави касарну за собом а да не мисли на повратак у одређени час. У вароши није могао довољно да се нашета, обилазећи сва она места по алејама и парку куда се некада крио. По читаве сате седео је на клупама и размишљао. Осећао је срећу, неко тихо неисказано задовољство што и он са пролећем око њега може слободно и пуним грудима да дише. Све око њега било је у зеленилу и цвећу, мирисало је. Нзему је требало десетак дана да овако проседи у парку, сад, да се смири, да схвати где је сада и шта је све пребродио за собом. Није желео нико да га препозна, нити да га ослови, он се опорављао само удишући мирис процвалих липа. По читаве сате је тако седео непомично, а да скоро никога није ни примећивао. Тек кад се хватао сутон, кад су већ и птице са дрвећа одлазиле, дизао се тада и он и полазио у варош, али и тада не на корзо, већ право кући. Требало је прво добро да се одмори па тек ,да ступи, уђе у нов живот. Он се то полако припремао. Први га Ледовски поче уводити у друштво. Он му даде доста књига, наговори га да чита, поче да га поучава и пропитује и предложи му да почне да пише неку врсту