Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

537

свога дневника, бележећи свако вече све дневне утиске. Кнап то поче и тек онда му се наједном отворише очи: шта је све прошао и шта сада проживљује. Тек т,ада поче друкчије да посматра свет око себе, испитујући свако вече своју душу. Нарочито му омилише књиге. Поче да их чита од реда, да се преноси у њихова збивања и да увиђа каквих све догађања има у свету. Ледовски је и ту дириговао: није му дао да га књиге и сувише занесу, он му је одређивао границу. У свој дневник бележио је Кнап свако вече најмању ситницу, сваки догађајчић, који би му остао у сећању. Поред осећања, које је покушавао да стави на хартију пред собом, почеше да се појављују и пасуси са девојачким погледима, прва добацивања, наговештаји наивних шипарица-гимназисткиња које су Кнапа одушевљавале, до драгости. Тек сада му и Бела отвори своје срце. Она заврши тога лета гимназиску матуру и поче са њим јавно да се шета: беше постала отворенија, приснија, умиљатија, ближа. Причала му је о својим плановима, говорила о школи, сматрала га равним себи. Поче да га испитује и за његову будућност. Како су дани и месеци пролазили, како се Кнап уживљавао у свој нови положај он је све више престајао бити наредник а постајао потпоручник, скоро раван онима из војних школа. Униформа га подмлади, цролепша. Пола године после тога, с јесени, он се поче допадати девојчицама, пронађоше да је леп, поче да осваја — и тад започе да плива од среће, тад писаше: „да је наступило право његово време, да му је сваки секунд драгоцен"... јер Кнап није имао свога детињства ни младости, тек му је оно сада настајало, спајајући се заједно. Бела осети све то и још више се припи уз њега. Поче она изистински да осећа ко је Кнап, и први пут се побоја да га не изгуби. Тек се тада поче у ње помаљати прво дубље осећање; осети она, не трзаје и неизвесност, оне прве знаке љубави: бол од уображеног запостављања. То је била и њена прва љубав. Она горда Бела, што је из својих неких „начелних" обзира погазила „малограђанске" прин ципе своје средине и упркос свима пришла Кнапу нареднику, најхрабријем од свих, сада поче да увиђа да сама пада у своју замку. За Кнапа су се сада интересовале и друге девојке, он се почео гледати и са другима и Бела се први пут осети без снаге и осети потребу заштите, и жељу да понекад сама заплаче. Једном је Кнап седео на клупи у парку и по обичају читао књигу. Клупа је била повучена устрану од главне стазе и скоро сва у лишћу, он се једва видео. Био се занео и није ни обраћао пажњу око себе, ни на шетаче. Прошла је главном стазом Бела са једном сво-

јом другарицом и кад су биле близу Кнапа, плавокоса Вера је рекла: — Бела, сада ћу ти показати једног лепог потпоручника; ено га седи и чита тамо. Он је најлепши официр.... Бела је погледала, то је био Кнад. Она Ге задрхтала, али се није одала, само је рекла: ја га познајем. Вера је захтевала да је упозна са њиме. Немајући куда, Бела му приђе. Ни сам не зна зашто, можда што није знао да треба, или се збунио — Кнап не устаде кад му девојке приђоше, већ остаде седећи. Бела му престави своју другарицу, а рн ни тада не устаде. Девојке се збунише. Насупрот томе Вера опази да је Кнап изблиза још лепши и не обрати нарочиту пажњу на његову нетактичност. Не знајући шта ће да раде у том незгодном положају, девојке се опростише и пођоше, а Бела осети горчину у грлу и зато што Кнап не устаде и што им не обрати довољно пажње, — а можда и нарочито зато што је упознала са њим Веру, јер инстинктивно осећаше извесну опасност са те стране. Неколико дана после тога Кнап виде да господа устају с места кад им прилазе даме и сети се са грозом свога понашања. Он просто као да сагледа како Бели лизнуше образи пламеном кад му је била пришла а он остао седеНи. Силно се постиде и реши се да је не виђа, толико му је било нелагодно. А он је могао све да учини, штогод би себи наредио. Издржа тако пет дана, а онда изађе. На тој истој стази он опази Веру, која је вероватно ту више пута наилазила у нади да га види. Она му иђаше у сусрет. Неколико корака пред њим, збуни се и неочекивано му приђе са речима: — Тражим свуда Белу... да ли је нисте видели?... То је био њихов први сусрет и Кнап одмах увиде да би он могао постати господар тога размаженог детета, само ако би хтео. То га у исто време испуним нечим необичним, он живну ж као да тек сада појми како то око њега струји живот, пун, садржајан, управо срећан, а да он досада за њега скоро није ни знао. Нзему се Вера свиде друкчије но Бела, он у њој откри сасвим нешто ново, што у њему разбуди осећања која као да беху дотле сасвим успавана. Вера га је гледала кришом и збуњивала се. Скоро при свакој речи је сагињала главу и пламен ватре лизнуо би јој преко лица. То јој је лепо стајало и Кнапу се учини веома привлачном. Како је то друго лице, други дах, други покрети! Они стајаху једно према другом. И Кнап је посматраше. И кад најзад, незадржавана, Вера пође и пружи му руку, а она топла и предана задрхта у Кнаповој, он се прену, пређе и њему лицем онај плам са њених образа и он се загледа за њом...