Opštinske novine

538

Београдске општинске новине

Следећих неколико сусрета са Вером и њени погледи уверише га да је оно што он у први мах осети истиниго: да она са нарочитом преданошћу, са нечим што он не могаше да изрази, задржаваше свој поглед на њему. И ето тај догађајчић деловаше на њега веома живо. Изазва у њему нешто ново, разбуди га, загреја, Ко зна шта од тих погледа заче да се покреће у његовој души. Понесе га то нечем новом, изгуби сасвим! онај нелагодан осећај што не устаде пред Вером и Белом и увери га да и он вреди. Јер, Вера, тако дивна, ружичаста, нежна и плава, као цвет, упућивала му је сада, при сусрету, и своје осмехе, који су ^заносили. Он подиже дотле спуштена рамена и ониско нагнуту главу, трже се, љубопитљиво загледавши око себе, и као да му се тек сада отворише 04!»: сагледа он прави свет... Живот, живот је струјао око њега, за њим, пред њим1, на свима странама, а он, као да се био увукао у љуску, није га ни осећао. Сад се будио. — Само ипак, иако наилазаше срећа, — он ју је осећао сваки дан све више, — ипак понекад избијаше и нешто опоро у њему, а то је мисао — да је „подофицирац", да није оно што и други, са школама, већ нешто ниже, са жигом, коме сваки може да каже у пролазу: пази га, до јуче био наредник. Он нарочито страховаше шта ли ће рећи Вера када то буде дознала. И при том би Кнап опет спуштао рамена и пригињао главу. Али, временом, нарочито после недељних аеоо-приредби, на којима је он односио увек главне аплаузе и прибирао оно „браво-о-о! и живео-о-о!"..., после својих фотографија у листовима и часописима, он је почињао налазити смисао, подлогу, почињао уверавати себе да и он, иако без школа, има својих идеала, лепих часова, светлих циљева и да, ето, има путева преко којих може да покаже шта вреди. — Ето, летење, мишљаше он. — Ту је моје поље, не питају за школе... и он се сети, а прели га руменило, сети се колико је пута, силазећи после победе у ваздуху, чуо своје име међу одушевљеном гомилом: — Кнап! Кнап... Овамо... Бравоооо!... Живела авијатика! Поче, дакле, у њему да ниче то што му утираше пут животни, што му одређиваше смисао, што га је оспокојавало и уливало веру и наду у лепе дане, у најбоље дане његовог живота. Он је у тим часовима слободно помаљао главу; отресао је са себе онај застрашени, превише обазриви изглед што га је навикао носити са подофицирским звездицама. Осећао се сигурнијим, равним својој околини; и тад пуним грудима удисаше ваздух, а очима стиснутим и упртим у даљину назираше он оно што други нису видели — једну светлу траку, као дугу на небу, која му се [морала приближити.

То га је мењало из дана у дан. Прошло је неколико месеци, па и година, дошло је једно пролеће па и друго, и Кнапа затекло измењеног, преображеног. Он осећаше радост што живи. Сваки дан му је био пун, свакоме се нешто радовао, устајао јутром испуњен надам,а, а легао увече са осмехом на уснама. — То ли је дакле срећа, шапташе он самомс сеои... то: официрски чин, углед, слобода, успех у летењу и у љубави... Јер, Бела беше сад заљубљена у њега, заљубљена, он је то видео по њеним очима, издавале су је и речи и поступци. А Вера? На њу је једва смео и да помисли, толико би нека нова врста осећања навирала и обузимала га да их се бојао. Он сад стизаше да увиди како су дивни и пролетни дани; како су ноћи и вечери у парку, испуњене мирисом расцветалог дрвећа, опојне, како и из њих самих струји живот, како омладина, раздрагана, проноси смех стазама парка, како до дубоко у ноћ брује песмице, како се уз дискретне кораке заљубљених парова, док иду полу-осветљеним стазама, чује шапат... Све то он раније, притиснут нечим, није примећивао, као да није ни постојало. А сада? Све је било тако лепо, радосно. Дани пуни светла, ноћи месечине, а вечери мириса, тишине и неког страсног зова, што је Кнап, само наслућивао. — Омилише му и књиге, и разговори са Ледовским, омили му и његов „дневник", те речи из тих дана имађаху снагу звона, звука којих се Кнап сећаше давно из својих првих дана детињства... Да, нћстадоше сретни, његови дани. Настаде прекрасно лето те године. Кнап писаше тих дана у свом дневнику: „Ето како човек може да буде сретан, ја се овако никада још нисам осећао. Овако бих живео сто година! Еј — Кнапе, па тек си настао да живиш, дошло је и твоје право, свак има право на делић среће... Сети се само: до сада си бивао увек презрен, увек по страни, увек ти је срећа била маћеха... ...Па да се упитам: због чега сам ја управо тако раздраган? Због потпоручничког чина, због ових лепих пролетњих дана, због мојих победа пилотских, због младости, па и лепоте (како други кажу), или због моје мале Вере и због моје... горде и заљубљене Беле?... Ја их обадве називам својима, и волим их обе, једну више другу мање, јер једна има оно што нема друга и тек ...али не, не. Бела, она је моја, само она заслужује да је волим... Вера има женскост, пут, узбуђује ме њен стас, њен ход, а Бела, она има душу узвишену као небо, ја се пред њом осећам као над земљом, у сферама чистим, нематериалним... где струји нешто као измирна у цркви. Па коме сада? Кога да волим? Једну или... Бела, Бела! ја те вређам. Видим сада твоје лице и оно ми даје снаге да истрајем...