Opštinske novine

9*

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

539

Али живот је преда мном, — еј Кнапе, т и си извојевао своје право! Постаћу поручник па ћу се оженити... Иха, којом од њих двеју, кој ом бих — оженићу се обема!... Преда мном је живот, видим већ како ћу се окућити, добити пород, како ће ми дани бити мили, како ћу дочекивати пролеће и зеленило, како ће се низати лета, па овакве сетне и сањиве јесени... ,а ја већ стар, све старији... чувен, славан, вољен. Око мене једна од њих: са децом. И право је друже, право — да будеш сретан; мучио си се доста,. ред је да проживиш... Она^ко је успоставио тај божански ред, како каже Ледовски, учинио је тако да сва бића његова осете подједнако мало среће у животу. Иначе?... Ја сам, ево, сретан! Могу да викнем то целом свету. Наступило је ево и моје време, како је говорио Ледовски. Тај Ледовски, сиромах, колико зна! И колико ме воли, као рођеног сина... Захваљујем томе бићу, коме не знам имена ни облика, томе Богу у висинама, који је тако... Сада је поноћ, а мени се још пише. Колико сам заволео свој дневник! Кад бих могао да фотографишем своје срце, па да пренесем у дневник оно што оно осећа овога момента! Напољу месец плови небом, под прозором ми мирише сасушен цвет, а ја сањам будан. Мисли су ми тако јасне, бистре, устао бих и ишао к месецу. Кнапе!... Али доста; сад је доста. Сад спава моја Бела; и лежи у кревету топла, претопла моја мала Вера, набреклих мишица и врелих усана... Ево... 12 је часова!" XII Прођоше још неколико месеци. То је прошло страсно, жарко лето, кад се парк, у чијој близини Кнап становаше, беше сав спарушио и као примирио, када су му само цоћи обнављале живот. Кнап готово и не осети када то прође, тако су му дани летели. Све је и надаље било тако лепо, лако и пуно смисла и радости. И оно рано устајање за одлазак на службу — када је још у вароши све било тихо и непомично, и помаљање сунца кроз дрвеће парка и цвркут рано пробуђених птица, које га поздрављаху када је поред њих пролазио, све је то било некако присно и мило, интимно и пријатељски, као никада дотле. Па затим и служба, и она ру је ишла као од шале; ни замора ни трзавица. Просто се изненађивао како је то брзо долазило време за одлазак кући! Као и дотле, сваки дан је он узлетао, и то је волео да узлети рано, чим стигну на аеродром, али сада, узлетање је било удвостручено уживање. Као да су му се још једне очи биле отвориле он је успевао да сагледа и осети и оно што му пре никада није падало напамет. — Например зелена поља, каква изгледају одозго! Он. се са висина у њих загледао, упињао се да распозна међе,

стазице и поједино дрвеће. Поља су прво била спролећа сва у зеленилу, па су после пожутела, отромила, пшеница дозрела, а трава силно изђикала, набујала па полегла. И најзад, све скинуто, само остали пашњаци и рудине ливаде. Како је то одозго било чисто, светло, пријатно! Као да су се мириси и горе пели и осећали!... Кнап је онда, заситив се тих погледа на поља, која су га освеживала као и јутарњи ваздух, одвраћао главу од њих и очима тражио села, варошице и Београд. Лака измаглица вила се изнад града, а под њим све дисало још! у сну. Сунце тек изгревало, али Београд, заморен дневном жегом, излазио је ноћу, оживљавао, замарао се и сада спавао... А после летења и после службе Кнап се одмарао у својој собици што је гледала на остареле липе у парку и размишљао. Одлазио је и на купање, тамо се састајао са Белом и тек тада, ту у врелом песку, седећи присно једно уз друго, осети он жељу од које задрхта, први пут он се усуди да упита Белу — да ли би му била жена. Бела беше израсла, окрупњала и потамнила, као шљива кад сазри. Он је први пут на купању сагледа у целини. Нзени облици га почеше узбуђивати, али се он стидео и да је гледа. Она се излежавала поред њега на песку, обично ћутала, или слушала његово причање, и то слушала занешено, расејано, гледала купаче, небо и воду. Он је само био опазио да је она у задње време била заћутала, примирила се, и као да нешто потајно ишчекиваше. Кнап је ноћу сањао њено тело у купаћем костиму, гледао је како улази у воду и осмехује му се. А и даље је загонетно ћутала, али се није бранила кад ју је он хватао за руку и обухватао око струка... Чинило му се да је то горска вила која слази ноћу, спрам месечине, да се купа. — Кад се будио из сна, трзао се и пипао по јастуку да ухвати њену руку коју је до тога секунда чврето држао у својој... Тих дана, баш кад је било најврелије, кад је августовско сунце пржило свом јачином, а они се били осамили у песку, Кнап јој се приближи и сам не зна кад им се усне саставише. После се увек сећао да се опекао о њене усне. О, шта му све није изазвао ггај додир, дах, ватра из њених уста, шта нису рекле њене полузатворене очи и онда стиснута и уздрхтала рамена! Он никада не би одвајао својих усана од њених, врелу и од сунца и од сопственог плама, стиснуо би на прса и однео негде где не дише нико живи сем њих двоје. Да, на острво неко, само за њих створено. И кад је понова упитао да ли би му била жена, после тога пољупца, Бела, не одижући очију са круница усијаног песка у који се била сва упила, климнула му је главом у знак пристанка. И само му чврсто стисла руку. Тад први пут, Кнап је инстинктом му-