Opštinske novine

540

Београдске општинске новине

шкарца схватио њен замишљени поглед; он је одавао разбуђену женку... Он не издржа. Устаде, остави је без речи и побеже у воду. Дуго је пливао, изокренут на леђа, и гледао, опкољен водом, како се облаци негде тамо у висини небом преплићу. XIII Једне недеље, већ освајаше јесен, Кнап и Ледовски, обучени у парадно одело, расположени и пријатно узбуђени, после дугог договарања упутише се кући Белиних родитеља да за Кнапа траже руку њихове кћерке. То је била идеја Ледовског; Кнап се дуго опирао, али сањајући сваку ноћ Белину слику у песку, у купаћем костиму, он се једне непроспаване ноћи одлучи и попусти. Успут нису говорили. А кад уђоше у лепо зидану кућу, са чистом и скромном баштицом, што је сигурно Белина рука уредила, Кнапу задрхта срце. Дочека их Бела и Кнапу се учини да им се она веома изненадила. У собама затекоше друштво и то баш оно којег се Кнап највише плашио: госпоствени директоров син, кога зваху „млади директор", његови другови и још неки младићи и девојке које Кнап не беше до тада видео. Сад се већ није имало куд, морало се ући и остати, мада би се Кнап најрадије још са прага вратио натраг. Сви их дочекаше са скривеним чуђењем, изненађено. Млади директор, после поздрава — јер он је водио главну реч — први прекиде ћутање и обнови разговор о рентабилним предузећима, који се дотле водио. Продужише га без обзира што придошли гости нису били упућени ни у почетак ни у суштину питања. Они викаху, као да су сами, као да су свакоме другоме ван њиховог круга хтели да ставе до знања да се овде само њихова реч !слуша и поштује. Бела седе поред њих и, видело се, трудила се да их занима, да ублажи општу нелагодност и да им тат први долазак у њену кућу учини иоле пријатним. Али јасно се видело и она је нешто страховала: као да је предосећала зашто је Кнап дошао са својим пријатељем, бојала се, због момента и расположења, непријатних сцена. Јер она најбоље осећаше какав је јаз постојао између тих њених свакидашњих гостију и ових нових, њој милијих — Кнапа и његовог пријатеља. Зато се силно трудила да према њима удвоји нежност. Кнап је криошм посматраше. Први пут виде Белу са помало збуњеним, успламтелим лицем; он беше научио да је види увек озбиљну, самосвесну, горду. Поносну на све. Сада је све нешто расејано гледала, неприбрано, видело се, мисао јој нека изнутра није никакр давала мира. Сада је, како Кнап виде, први пут слушала и говорила у исто воеме и у исти мах бацала погледе и осматрала и покрете родитеља јој и друштва око младог директора. А највише од свега мишљаше она на бу-

кет цвећа који је донео Кнап и кога она сакри у претсобље, да нико не види, чим су гости били дошли. Убрзо, друштво око младог директора позва Белу к себи: — Бела, код нас! — јави се он надмено. — Нешто важно. Једно питање, у коме је неопходно и твоје мишљење. Бела оде, а Кнап и Ледовски остадоше сами. Кнап није био нимало салонски човек. Он скоро никада није ни залазио у већа друштва; већ по природи беше скучен, повучен у себе, усамљен. А ту особину или ману, ту бојажљивост и зазирање од свега, појачаваше и његов дојучерашњи положај наредника-пилота. — Он је знао изврсно да прави вираже и спирале, да баца и вади аероплан из најтежих акробација у којима се мозак мути и стаје, а земља дрхти као да је у грозници... умео је да нападне и обори најопаснији противнички аероплан, и тако да, например, узлети и стигне где га пошаљу старешине по најгорем времену какво се само замислити може. Да изврши најсмелији ратни ваздушни задатак, све то, много лакше и са мање напора него овако да седи у друштву... Тамо је његово поље рада, тамо где се слободно дише и војује срцем! Например, на утакмицама. Како је он одмах умео да прозре на први поглед тактику борбе противника и да створи свој начин, своју одлуку која, спроведена одлучно, увек побеђиваше! Све је то, ма како ризично и страшно за лаике, много лакше него ово у салону, нарочито ових момената, када се Кнап отпоче презнојавати. Он слушаше шта причају тамо млада господа; чу разговоре о трговини, моди, журевима, тенису и нарочито страсну расправу о некаквој покер-партији. И беху му ти разговори тако страни и туђи, као да га векови раздвајаху од ових његових савременика, Слушао је мало, слушао, и опет се мислима враћао на своје поље, тамо где му је бљештало сјајно и познато — на свој аероплан и на небо. — Неће нико да почне нешто о летовању, мишљише он, већ све о којечему, тако безначајном... А то је тако важно — летети — тако заносно, ново и велико, мишљаше он, да нема примера са којим може да се упореди. Само ови, ето, немађаху за то ниједне речи. Кнап не могаше никако да појми како то да се ови људи: младићи, интелигенција, студенти, цвет напредности човекове, ниједном речју не интересоваху за идеју летења, за ту — како Кнап неоступно држаше, победу човекову над природом! За Кнапа већ значајнијег и узвишенијег занимања није ни било. А ови овде... у добу када се лети, у веку освајања ваздуха, када људи узлећу са земље и одлазе такорећи у небо, када се остварило чудо, ови овде који су то случајем прилика дочекали да виде јер су се родили у томе