Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

541

веку, не помињу то ниједном речју, већ воде заносне разговоре о покер и бриџ партијама, коњским тркама, журевима и... о најбољој експлоатацији радне снаге, о којој баш тада, са највећим жаром говораше млади директор. Кнап се и даље чудио. Ни један од њих још не беше отишао на аеродром, нити присуствовао иједној аероприредби, нити шта чуо, ни изблиза видео аероплан, човечија крила. Кнап се сети да му је Бела причала како млади директор говори и мисли о аеродрому: када га је она једном наговарала да пође и види шта ће изводити наши и страни асови, који су специјално из свих држава зато дошли, он је одговорио: »Имам паметнија посла«... и цело поподне није дизао главу са покер партије... — Је ли могуће? — питао се Кнап и кришом посматрао друштво, — је ли могуће живети у нашем веку, а не зажелити, не видети, не опипати аероплан? живети поред аеродрома, гледати и слушати сваки дан Јђуде у небу, а не запитати се и не зажелити да човек и сам бар једном узлети!... Зар их ништа баш не привлачи тамо куда путују само облаци, зар им звуци, звуци тако поносни, тако узбудљиви, звуци одозго не изазивају жеље!... Опет Кнап ослушну разговор, водио се сада о уновчењу артикала које је производила радионица младог директора. — Шта ти мислиш, Бела? — разметао се питањем млади директор. — Да чујем и твоје погледе. Твоја ми је реч важна! — Ми ћемо нашу Белу, да студира експорт, — умеша се мајка и седе близу Кнапа и Ледовског, видећи да су сами и да су заћутали. — Нећу! — одговори Бела и покуша да се насмеши. — Ах, нећеш; то ти само тако кажеш, дочека је мати. — Знате, — обрати се она сада Кнапу — завршила је одлично матуру и сад ми хоћемо да студира експорт, тако и наши пријатељи је наговарају, а она се нећка... она би уметност... А ви, господине, које сте школе свршили? — упита она Кнапа.

Цело друштво као да тада баш беше престало да расправља своју тему, ослушну, готово да се умеша у овај разговор. — Нижу војну школу, — рече уместо шега Ледовски. — Подофицирску школу, рече Кнап и погледа по осталима — Артиљериску и... Млади директор се накашља. Неко из друштва додаде: — Богами добро. Дотерали сте и за официра. — Како! Па он одличан пилот-ловац, поче Ледовски скоро љутито. — Он... — А, тако, рече опет неко. — Ја, ја... данас имамо и авијатику... — Ја ти, право да ти кажем, не марим много за те аероплане... — Ни ја... Ледовски поче да протествује како никада нису чули за Кнапа, чије име помињаше сва престоничка штампа, и како се онај изненађивао »што је он дотерао до официра«... али Кнапу би свега доста, он ухвати Ледовском руку и снажно је стеже, да престане. Најзад опет мајка настави: — Ја зато кажем нашој Бели да студира експорт, јер то и наши пријатељи желе: господин отац младог директора. А овај младић, знате, који ће ускоро наследити оца, сад већ има плате осам хиљада... И — настављаше мајка тише, — надамо се, у идућу недељу биће, ако Бог да, званично објављене и заруке Белине са сином нашег пријатеља. То за сад нико не зна, али ће бити силно изненађење. — Она удивљено баци поглед на младог директора. Ледовски и Кнап без речи увидеше да је боље и не говорити оно због чега беху дошли. Једва су чекали време да пођу. Бела их испрати до врата тужних очију, које је једва смела подићи до Кнапа, али се не усуди да се сусретне са његовим погледом. (Наставиће се) Живорад Вукосављееић