Opštinske novine

Тринаести ред

543

Једног дана отишао је на телалницу и купио један половни тегет капут, који је увече према светлости изгледао црн, и једне грао каша панталоне, које је дао да се обоје у црно, и тако је саставио свој вечерњи, а и празнични — „сако". Он је најбоље умео да осети дух празничног расположења. Зато је једва чекао да дође његова недеља, да је употпуни свима формама, како би осетио сву драж детињске радости празника. Чим дође недеља, он се обрије жилетом, метне белу круту крагну, привеже црну лептир машну и узме виолину у руке да превуче неколико пута гудалом преко жице: „Г", „Д", „А" и „Е". Вукући гудалом преко жица мргодно је зурио у своје троме прсте, који су се лено мицали по врату виолине тражећи скалу омиљене „Марсељезе", коју је Милета учио из нота, али је већином свира по слуху. 17 Госпођа Полексија је жена од око шездесет до шездесет и пет година. Ниског раста. Имала је улупљени нос са широким ноздрвама, између два буљаста ока, која су вечито сузила. Нзушку правог неког аристократског мопса. Горњи зуби су јој стрчали над доњим усницама, као нека бела стреја. Она је ушла на врата и изразила своје негодовање. Милета је одмах престао да свира чим ју је угледао. — То ја овде нећу да трпим, — рекла му је врло осорно. — Боље да унеееш она дрва у подрум и да сложиш. То је корисније, него да дрндаш у те гусле. Милета за трен ока спусти виолину на кревет, пребаци крајичак ћебета преко ње и одјезди право у подрум. Био је очајан што је морао и недељом да ради. Судбина је немилосрдно тровала његов живот. Он је слагао дрва ко]а је био већ сва унео у подрум, и премишљао шта ће после да ради. Опет ће му она матора вештица пронаћи неки посао и недеља ће му пропасти без одмора, а и без икаквог душевног задовољства. Његови ће другови играти окретне игре, ићи у биоскопе, можда и у позориште, да гледају неки леп комад, а он ће своју недељу провести у подруму слажући дрва. Нека му љутина удари на нос. Његовом гњеву нико није могао да одмери тежину. У грлу му застаде нешто тешко. И као да прогута неки орах. 1 Нека сива сенка прекиде млаз светлости, која је куљала на једнокрилна подрумска врата и играла чудну пантомиму на дувару. Зидови се замрачише и намрштише се, као и његове мисли. Сваки топот нечијих ногу, које су се спуштале низ прагове подрумских степеница, умањивао је за један степен сенку на зиду, која се сужавала центрипетално, као зеница мачијег ока кад се помаља из мрака на светлост. Најзад сенка се изједначи са његовом, која је шетала по редовима наслага-

них трупчића. Милета је слагао и последњи ред, не осврћући се на појаву која је ушла. Једна бела нежна ручица у исти мах паде на један трупчић који је он баш у тај исти час ухватио својом широком шаком и не допусти му да га дигне. Он се окрете да се извини особи која подиже трупчић и меТну га у корпу. Али га проже додир њене косе коју Милета осети на своме образу. Њен природни мирис опи му душу неком чежњивом жељом душевне глади за љубавним заносом, за девојачким загрљајем!... Он се механичким осмехом извини са „пардон", али му се поглед пун чежње прикова за њено лице. Нзој се учинило као да ће да кидише на њу. Али његово је срце потресла једна племенита мисао: — „И она — служп!" Милета је имао префињена осећања и строго је водио рачуна да ни у помислима не учини какав понижавајући гест или примедбу на положај лепе Јасминке. Ипак је видно сажаљевао њену злехуду судбину. — Нека, немојте Ви, ја ћу Вам унети дрва... — понуди јој Милета своју услугу, коју је сматрао као џентлменску дужност. — Хвала, могу и сама, — рече Јасминка, али тоном у коме се осећало милосрђе, тоном који је виртоузно изговарао мелодију њених осећања и мисли: „Немојте Ви, сама ћу; нећу да Вас мучим." Милета, као да разумеде њене мисли, грубо истрже корпу'' из њених руку и понесе за њом. Она је ишла пред њим, носећи неколико трупчића у рукама. 18 Судбина класне једнакости убрзо је здружила и спријатељила ово двоје дошљака, које је великоварошка центрипетална снага привукла у вртлог свога живота. Престоница је бајка, која развија бујну машту код паланачке омладине, која вечито сањари о зачараној нашој метрополи. Они су се брзо здружили и заволели. Али и дан њиховог растанка је исто тако брзо дошао. Јасминка је учестала са новим наредбама које је издавала госпођа Полексија. Милета више није могао да поднесе. Додијало му је. Већ му је и живот загорчао. А највише га је вређало што га је госпођа Полексија називала „слугом." Кадгод је давала неки налог Јасминки за Милета, увек је гласно наглашавала „реци слузи да уради то и то." А он је имао свој раднички понос и није допуштао никоме да га понижава и вређа. За цео свој рад и труд имао је као награду ту једну собицу од пет-шест квадратних метара, која се ни са шупом не да упоредити. Али он је све то подносио и био роб те собице само Јасминке ради. Хтео је да буде ту, поред ње, у њеној непосредној близини, јер је за њега и његов живот само она значила нешто.