Opštinske novine

544

Београдске општинске новине

Цео дан је у радионици радио као роб, а кад дође с рада чекале су га нове дужности: да нахрани живину, да је с вечери утера у кокошарник на легало, да по винограду похвата ћурке па да и њих затвори у кокошарник, да затрпава руже у земљу, да разноси ђубре по винограду, да чисти снег око виле да јој се темељи не овлаже, да отвара и затвара капију кад неко дође или оде, да завија чесму у сламу да јој не би цеви попрскале од мраза итд. Једнога дана Милета се задржао увече до неко доба. Дошао је око дванаест ноћу. Госпођа Полексија је закључала капију и кључ није оставила на одређено место, где обично стоји, него га ]е однела у собу. Милета, кад је дошао, морао је да прескаче капију. Сутра дан је био толико изгрђен да није могао више никога у очи да погледа. Једнога дана је отишао да купи кукуруз за живину и мало се дуже задржао. Она је надала вику: — Где сте ви — Господине?! — Па задржао сам се, госпођо, јер сам морао чак код Лаше да одем за кукуруз." — Зашто баш код Лаше? — Па ови су овде скупљи. А код Лаше је кукуруз за пола динара јевтинији, — А шта се то тебе тиче, магарче?! Шта ти имаш мене да штедиш. Имаш да узмеш где ти ја рекнем, а не... Милета је био изван себе од гњева и љутине. Био је узбуђен од огорчења. Та тврдица, која је гледала и на пару, да јој не оде излишно, сад, кад је он хтео да је помогне у њеном тврдичлуку, осетила је то као увреду и избрецнула се на њега са најувредљивијим тоном. Милета је лепо осетио како му неки млак поточић пође од пупка на горе. Ништа није умео да проговори. Нешто је тешко прогутао у грлу. Хтеде да јој добаци један узвик који би претећим тоном наговештавао неки догађај, али га мисао на рђаве последице потсети и он се уздржа. 19 Те исте вечери дотрчала је у његову собицу Јасминка сва уплакана, са очајним изразом на лицу, које је будило осећање сажаљења. — Шта је, Јасминка? — упита је Милета тоном пуним сажаљења и нежности, а у души је носио бес раздраженог риса. — Ја ово не могу више да издржим, јецала је она. — Гледај какве су ми руке. Четрнаест одељења... све сама... чистим, спремам... Паркет жицом стружем сваке недеље... Све сам руке израњавила и искрвавила... То је грозно, ужасно што та жена чини са мном. Непрестано виче и незадовољна је. Туче ме и тиранише за сваку ситницу. И ноге сам упропастила... И она срамежљиво подиже своју хаљиницу испод беле кецељице и показа два црномодра колута на коленима, која су набубрила

од претераног физичког рада на паркету, који је мррала сваког дана да гланца и да чисти од масних мрља. Два модра обруча отскакала су из прозирно-ружичастих боја њених дражесних листова. Милета је са узбуђењем гледао савршену симетрију њених ногу. А она је настављала са својим јадиковањем: — Ја очистим, а она дође па намерно испрља, само да би ме запослила да не седим. „Не плаћам те да седиш него да радиш", Говорила /е. Она не да да се седне. Она не да одмора. Чик види да сам завршила један посао, одмах ми :иђе други. Ја просто стрепим од ње. Почела сам да страхујем од сваког њеног погледа. ТТрети да ће ме ухапсити и протерати у место рођења ако не радим како она хоће. Не зна^м шта ћу да радим... Полудећу. Мени је већ црно пред очима. Мало им је што перем њихове прљавштине и износим свако јутро ноћне судове, него их чак и дању употребљавају... Као да су болесници, који ни из постеље не могу да устану. Ах, Милета, да знаш како ми је тежак и горак живот. Они ми живот отроваше. Ни са ропкињом се тако не поступа. — Мислиш ли ти да ми нисмо робови? — прогунђа Милета са неком љутином. Јасминка бризну у још јачи плач, осећајући своју немоћ као створ без утехе и заштите. Беше још огорченија на своју тешку судбину, — Шта смо ми? — продужио је Милета са неком горком иронијом. Ено, видиш ли ону панораму?... — Он подиже руку и показа на комплекс палата, које су се поносно уздизале на висоравни изнад Дунава и Саве, парајући врховима својих торњева плаветнило небеског мора. Једне упале у долине, у подножју брда, а друге стрче на брду изнад њих, те се чини из далека да човек види њујоршке стокатнице, које се издвајају из свог средишта бежећи у висину попут вавилонских кула. — Како је леп, диван овај наш град са високим торњевима, кубетима и споменицима! — рече Милета са неким заносом. — Просто се дивим овим новим рељефима и перспективама мога националног поноса! Осећам се срећан и усхићен овим колосима!... И поносан сам што ми Срби имамо тако нешто велико, грациозно, — помпезно! Ја волим ова] велики град као свој идол! Волим га исто тако као оне своје планине; волим његово име, као свој завичај; волим људе што врве по њему и слушам бујицу њихових речи, као најлепшу музику божанствених мелодија и скала; волим његове узвишене колосе, као симболе своје вере; волим његове градске бедеме и древне бастионе, као да сам и ја некада ту боравио, с њима живео вековима и чувао их за нова поколења; волим његове носталгичне обале, као романтику своје душе; волим и оне