Opštinske novine

10

Тринаести ред

545

беле палате што се цркосно умивају на светлости јутарњега сунца, као лабудови испод бистрог и сјајног небеског водоскока. Све је то дело — радничких руку. — Ја нисам противник палата. Баш напротив, ја сам најогорченији противник колиба. Ја бих их све полио бензином па запалио, а на њихово место подигао бих највеће и најраскошније палате, али да у њима станују и живе само они прави зидари, не само они са најтврђим жуљевима на рукама, који су их и стварали, дизали, него и зидари човечанског напретка, сви они који стварају, продужавају и усавршавају дело природе, било умом било рукама. Рушење колиба и дизање гранитних зграда човечанству, то ће бити мој идеал, моја борба и мој живот. Ми смо их дизали и изграђивали, ми ћемо их и даље дизати. Мој отац је пао и својом сопственом крвљу извојевао њихову слободу; и ја ћу можда још сутра источити своју крв мајци Србији за њихову слободу. Доста је било ругла и срамоте! Ни једне колибе више, која срамоти друштво, народни понос и нашу јуначку част! У палатама седе они који се ни руком нису дотакли цигле, а њихови прави зидари — ено их у Тринаестом реду. Нјихови творци живе у гробницама. Па је ли то правда?! Можда још сутра, па ће и тај „Тринаести ред" бити збрисан са карте Београда, да би се на његовом месту подигли раскошни паркови где ће шетачи наћи пријатног одушка и уживања у свежем ваздуху натопљеном мирисима ружа и јоргована. А ми ћемо и даље теглити јарам беде, радити и градити, а за награду бити шибани кнутом непризнања, понижења и увреде. Бити угњетавани и потлачени. Да би и ово мало акивотних горчина осећали као посластицу или ретку част. Ето, такав је наш живот у овом гигантском граду. А ми смо мислили да је сасвим друкче, дошли смо овамо са једним вишим идеалом и другим циљем. Она је само ћутала, слушала га и дивила се њговој речитости и оштроумљу. Гледала га је нетремице својим плавим очима, које су биле већ орошене сузама. Слушала га са напетошћу и гутала сваку његову реч, осећајући њихову топлину. Његове речи су је храбриле, челичиле њену вољу, да би све своје патње и невоље у животу подносила као Спартанка, као и њена отаџбина — мала Србија, која је кроз векове ишла на Голготу са крстом борбе и слободе на леђима и трновим венцем на уздигнутој глави, са проницљивим, далековидним погледом у своју далеку будућност. Она га је најбоље разумела јер је и сама остављена исто\ судбини, и сама је преживела исту трагедију. И она је ратно сироче као и он, изгубила је оца у рату као и он; њена је мајка пала као жртва великога рата, нашла је смрт у

рушевинама свога дома, који су разорили топови баварских регимената. А отац, — он је пао у редовима бранилаца Београда. Једнога дана била је на гробу своје вољене другарице. Узгред је свратила у велику костурницу, да се поклони и сенима наших ратника. И шта се тога дана догодило! Као да је сам случај тако хтео. Један тужан сусрет откравио је рану њеног вечитог бола и туге. На једној касети са моштима погинулог покојника прочитала је име свога оца. Она је заплакала. У срцу је осетила неки понос и гордост. Стекла је уверење да би и она, због заслуга својих родитеља, морала да има неких привилегија у овој симболичној престоници, око које су се ломила копља српских хероја и германских витезова. Па ипак, изашла је са стиснутом песницом. Кивна на судбину, која ју је оставила незбринуту на улици, да се потуца и злопати, да је киње и угњетавају баш они који најмање на то имају право. — Ето, — рече Јасминка, — јуче ме је казнила да останем цео дан без јела само зато што нисам стигла на време да испрашим тепихе. Кад не стигнем нешто да свршим, она ме ухвати за косу и одвуче ме до оног места да ми натрља нос. Пре неки дан липсале су две кокошке... Она их је урачунала мени у плату. Као да сам ја крива што су оне поцркале. Јело увек или сакрива од мене или закључава у шпајз, а мени остави парче хлеба и мало чаја. То ми је све. Јело добијам само онда кад се укисели. Јуче је од њиховог ручка остало једно парче гибанице, ја сам мислила да је то за мене... Тако сам га била жељна... „То је за Хектора", — рекла је и морала сам у њеном присуству да га дам псету... Па то је пакао... Милета је слушао и осећао како кипи неки револт у њему. Чекао је само једну реч 1 маторе деспотице, па да из њега прсне обруч гњева. И само што је помислио на то, стара се указа на вратима. Хтела је ваљда опет нешто да заповеди — по својој старој навици да само издаје налоге: да се нешто уради, донесе, изнесе, почисти, окопа итд. Још успут је гунђала и сиктала као змија. Још кад их виде заједно у његовој соби, злоба и пакост нагрди још јаче њено наборано лице. Милета задрхта и рикну: „Шта је?! — Шта хоћете? Хоћете ли, можда, крв да нам попијете?! Уосталом, шта сте Ви? Ко сте Ви, да нада мном показујете неку силу! Ви, ниткови једни!..." „Не вређај, животињо!" — Пресече гаПолексија, решена да очува свој ауторитет. „Знаш ли коме одговараш!" » „Коме? Шта значите Ви у овом друштву? Чему служите? Коме користите? — Крвопијо! Паразиту!... Гусеницо!... Толико имате дрскости да нећете да осетите ни своју сувишност.