Opštinske novine

616

Београдске општинске новине

куративима, како се зову палате у којима су некад становали виши чиновници Републике. На месту где се завршава стара, сваком добро позната кафана „Флоријан", и почиње друга, улази се у канцеларију венецијакске Градске библиотеке и Градских музеја, као и саму Градску библиотеку. Венеција је још од средњег века била позната као врло важан књижарски центар и обзиром на стара рукописна дела, уметнички, раскошни начин повезивања књига, а касније и обзиром на своју велику штампарску активност. То се све најбоље види и у њеним садашњим библиотекама у којима је све то добрим делом сачувано. У Градској библиотеци — ВЉНоЈеса С1У1са Соггег — има око 100.000 свезака. Број инкунабула — првих штампаних књига, — као и број рукописа је ванредно велик. Оснивач Библиотеке је богати венецијански племић Теос1ог Соггег, један од оних великих културних радника, који су у исто време били и одани грађани свог града и исказивали му своју љубав и стварним доказима. Од 1836 ова је Библиотека Јавна, али не у смислу савремених комуналних библиотека, чији је задатак претежно у области народног просвећивања, и чији се састав књига према томе оријентише, већ у смислу научне библиотеке посвећене прошлости,- друштвеном, културном, економском развоју града. Маколико да су венецијански градски музеји прегледно урзђени, богати, ипак је у сваком случају, па и за оног ко релативно добро позна историју овог града, корисно зауставити се пре свега у самој Градској библиотеци. Тако се добија бар приближна идеја о свестраном научном и уметничком интересу што га је овај град увек везао за своје име, а и сами предмети изложени по музејима гледају се онда с новим осећањем и разумевањем. За сваки, а нарочито душевни рад је питање миљеа, реда, атмосфере која у њему влада од огромног значаја. Просторије које су у Библиотеци Соггег одређене за читаоонице, иако по својој величини прелазе тај тип, по свом основном карактеру имају нешто што сећа на манастирске ћелије. Па и штимунг је донекле сличан, нарочито у оном случају кад читалац има срећу — услов је једноставан, да дође што раније! — да добије место за једним од малих столова који се налазе у удубљенима испод прозора. Окружен књигама, оноликим бројем колико жели, у удубљењу прозора који с ове стране гледа на дивни залив св. Марка, велелепне цркве св. Ђорђа и Марију дела Салуте, острво Ђудеку, и највећи гурман естетике једва може пожелети што лепше. У сваком случају дани који се проведу у овој Библиотеци не заборављају се. Залив се приказује у безброј облика, према добу дана и времена. На њему влада и „с1о1се 1аг тепЈе" и ужурбаност модерног живота. С једне стране лађе и лађице у којима се на божјем сунцу, ношени валовима, љуљушкају деца с ногама

безбрижно опуштеним по површини воде, и господа у црним лађицама, што имају „врат као лабуд" и које носе старо, с Канал гранда добро познато име: гондоле. С друге стране трка вапорета, моторних лађа и лађица с путницима којима је „време новац". Колико је писано о Венецији види се најбоље из библиографских дела која се на ово питање односе. Познато дело Еттапие1а А. Сшо^пе, б১10 сИ БЉНо<*га{1а уепегЈапа, раздељено у шест секција: црквена историја, политичка и грађанска, генеалогија и биографија, историја књижевности, историја уметности, наука — иде до броја 5.861. Дело је објављено половином прошлог века, 1847. Ако се овамо додаду дела библиографирана у књизи „ба^ш" од С. богапге, које обухвата период од 1847—1872 и иде од броја један до броја 10.502, као и дела изашла после тога, онда се добија огромна цифра од 25.000 разних дела која се односе искључиво на Венецију. Огромност и значај ове цифре сувишно би било подвлачити. Познавање сваког новог историјског дела омогућује правилнији однос према сличним делима која код нас постоје. Наша градска историјографија је још доста неразвијена. У толико је интерес према сличним публикацијама на страни двоструко већи. Као најбоља историја о Венецији, документарног карактера, истичу се дела ових талијанских аутора: Мо1теп11 (б1опа сЗг Уепе21а пе11а уИ;а рпуака, илустр.), СаШссшоШ, РШаз1, Котап1п, СарреИеШ; популарно писана: 2апо11о, ЕоШапа. Све су ово опширна, велика дела од неколико томова. (СаШсс1иоШ — 8, ЕШа81 — 7, МоћпепИ — три велика волумена...) Од страних аутора најпознатије је и најауторитативније дело Не1ПГ1сћа Кге1зсћтауега, Се8сћ1сШе уоп Уепесћ§ 19051934, 3 св. Исто је тако од великог интереса, већ и обзиром на његову специјалну спрему, дело познатог историјског писца Сћаг1е§ Б1еће1а, Уешзе. Уз ова дела свакако треба додати сјајни, с великом научном ерудицијом писани Водић управника Градске библиотеке и Музеја, г. С1иНа ЕогепгеШја, Уепег1а е Г1 8ио езШапо, §шс1а к1;ог1со-аг1181;Јса (изд. Вез1еШ е Тит!пеШ, 1926). И само основно познавање ових дела ствара могућност да се са другим осећањима излази из Библиотеке на тргове, пролази обалама овога града за ког је Петрарка лепо рекао: „Кезсш ап 1еггагит игБ1з рагет ћаћеа!" и за чије је име нађено духовито етимолошко тумачење: „Уепеиа" — „Уеш-еИат", Дођи поново... Посебно место у литератури о Венецији заузимају дела која се односе на период познат под именом „Изог^нпеШо", а који обухвата време од 1789 до 1868. Међу главним делима која се на ово доба односе убрај&ју се дело Уш. Магсћезе, бШпа (Јоситеп!;а1а <1е11а геуоћшопе е с1е11а сШеза с!1 Уепехја пе§Н апш 1848 — награђено на научном конкурсу града Венеције — и дело Сезаге|бре-