Opštinske novine

5*

Библиотеке и музеји великих градова

617

Папгош, б!опа с1е1 г180гвЈтеп1о е сШГипНа (1'ИаПа, које је ванредно прегледно, пуно оригиналних илустрација. Као пандан Библиотеци Соггег долази чувена библиотека Магшапа—ВЉНо1еса N3210па1е Магс1апа — Народна венецијанска библиотека, која се убраја међу највеће библиотеке у Италији. Уз њу, као органски једно тело, долази ванредно значајна В1БИо1еса Уессћ1а, Стара библиотека. Марчијана је смештена у лепој згради бивше Ковнице (2есса,) док је Б. Векија смештена у згради која је директно подигнута за библиотеку. Обе монументалне грађевине су дело генијалног венецијанског архитекте 16 века Сансовина. Кад се гледају ове грађевине, онда постаје јасно зашто је њихов градитељ носио поносни назив ,,Гагсћ11с1:1о ргјпсјре сћ Уепех1а сЈпсјиесеп^езса". Нзегов уметнички гениј није га никад тако сигурно водио као баш код ових грађевина, толико је савршенство њихових облика и општег хармоничног утиска. Библиотека Марчијана је јавна. Организација почива на ванредно демократским основима. Непрестано се осећа жеља да се читаоцу изађе што више у сусрет. Број књига износи преко пола милиона, инкунабула има око 3.000, рукописа 23.000, писама 40.000. Оснивачи су јој Петрарка (1382) и учени кардинал Бесарион, који је Библиотеци поклонио преко 1000 грчких рукописа (кодекса). Док су књиге које је поклонио Петрарка већином пропале, библиотека кардинала Бесариона се у главном сачувала. Као и Библиотека Соггег, и Марчијана има свој посебни унутрашњи ,,штимунг". Главна разлика је у томе што су сале за читање у Марчијани много веће, што се кроз прозоре место мора виде врхови дрвећа из суседног СЈагсћпо 1трепа1е. Обе су библиотеке у непосредној близини, у средишту града, на најпрометнијем месту, на Пијаци ди сан Марко, па ипак и у једној и у другој влада највећи мир и тишина. Само се чују с времена на време сирене лађа и звона с венецијанских цркава, та два тако карактеристична и за овај град пуна симболичног значења звука. Поред заједничке читаонице постоји и тзв. 8а1а тегуаЈа". Ова сала прави утисак зачараног дворца. Скоро никога унаоколо, чак ни увек сумњичарски настројених чувара који бацају испитивачке и индискретне погледе. Тек по који читалац који је потпуно задубљен у своју књигу. Около, на све стране, високо као да иду до неба — стелаже с књигама које посетиоци ове привилегисане сале узимају како хоће и колико хоће. Седећи тако и размишљајући о венецијанским библиотекама уопште, постаје јасно да је њихова главна привлачност у томе што се не само осећа и види да у њима има књига: каквих се жели и колико се жели, већ и да се овде књигама може служити без нарочитих церемонија, као код куће, као у свом радном кабинету. Тако је и у овој сали

лепе Марчијане. Стотине и стотине лепо укоричених и по групама подељених књига леже унаоколо као златне јабуке, које не изчезавају кад им се приближиш, већ као да имају тенденцију да саме падају у крило... А све је тако лепо, с естетиком се рачунало у највећој мери. Под таквим условима и вредност књиге осећа се интензивније. Леп стил, лепе мисли фиксирају се у сећању саме по себи. Доживљује се двострука емоција: и интелектуална и естетска.

Чувена венецијанска „Стара Библиотека"

Библиотека Векија која припада Марчијани је у самој ствари Музеј књиге — Мо81га сћ ћВго тш1а(;о. У две прекрасне сале у које се долази преко монументалних степеница, сличних степеницама у Дуждевој палати, званим 5са1а сГого — Златне степенице —, у елегантним витринама у којима се са зидова и плафона огледају радови Тицијана, Тинторета и других венецијанских сликара, с прозора види раскошна Пиаца ди сан Марко, изложене су највеће реткости, читаво милијунско благо у књигама. У првој сали, у шест витрина, сређечи с много смисла и елеганције, изложени су примерци раскошно укоричених књига и то овим редом: I витрина — књиге с византиским корицама ,,а 8таћо"из X, XI и XII века; II витрина — корице из XV века на којима се још види уплив сјајне византиске раскоши. Већином су књиге укоричене у кожи. III и IV