Opštinske novine

630

Београдске општинске новине

А онда се куцање понови јасније, па доиреше и речи: — Отварај у име закона!... Кнап скочи, а Бела му паде са крила; и он стиже да сагледа како јој се у мраку забеласаше дивна, бела као албастер, пуначка колена; никада лепшу слику он није видео од тих колена, тако облих и меких, тога вечера, у заносу овлаш раширених. Упи му се то у саму душу. Бела оста тако, а већ трећи пут се понови: — Отворај, у име закона!... Кнап се загледа кроз прозор и спази на улици неколико лица, па кад боље осмотри постаде му намах јасно: међу њима је стајао директоров син, и нешто објашњавао. Неколико старијих људи су га слушали, скоро са неверицом. Клопка — помисли Кнап — уходио ме и довео полицију. Клопка беше успела. * Кнап се после дуго сећао тога вечера. Слика му се интензивно упила у сећање... Групица људи пред његовим станом чекала је да он отвори врата па да јурне победоносно, са уживањем и злурадошћу у, собу. Мамио их је призор. Директоров син, младић, са цигаретом у зубима, подигнутом јаком капута и рукама у џеповима гледао је помно у прозоре, а лице му говорило: »Аха! ту смо... Нећеш ти мени преотимати... Умемо и ми да покажемо ко смо...« Младић је био и киван и ликовао је злурадо. Нервозно је корачао и гризао цигарету, нервирано бацајући погледе на мрачан прозор. — Умаћи нам нећеш; шапутао је самом себи, организовали смо ми то добро! А при том се смешкао. Али какав осмех, лице му се кисело грчило. Остали су буљили у њега, у тмину и у прозоре и корачали горе доле. Кнап познаде неколико младића који су онога вечера били у кући Белиних родитеља, као друштво младога директора. Кад се врата отворише цела та булумента навали да одједном уђе унутра, сви зајапурени, узнемирени, дивље радознали; претерано похлепни на слику призора коју су сами себи престављали. Неколико младића са предводником улетеше први и помно загледаху унаоколо. Кнапу је киптело. Кад га директоров син загледа изблиза уневши му се у лице и хтеде да му покаже: Видиш ли ме добро, познајеш ли ме? Ти подофицирац... — Пази како ја знам... Кнапу се навуче мрак на очи. Кад му младић — организатор клопке, скривен иза леђа другова, кривећи лице добаци: „Зар и то знају бивши подофицири..." Кнап стиште песнице, па замахну на жгољавог господчића. — Да га згромим па куд пукло — сену му у памети. Али га само окрзну, његова снажца песница захвати му уво, шешир паде, а младић зајаука и побеже напоље.

Притрчаше остали и стадоше пред Кнапа: — У име закона, руке у вис! — повикаше му полицајци. Кнап гневно погледа на престрашено лице организатора, који се још крио иза леђа чиновника, сретан што га је мимоишао ударац; сав је дрхтао, а покушавао је да се цери Кнап помисли: какво би уживање било размрскати ту одвратну, дегенерисану њушку какво уживање! Али гомила других стајала је између њих и он само шкрипну зубима а блесак очију, од којег младић устукну, одаде његову жарку жељу. И онда наједном, Кнап не знађаше како, створи се пред његовим станом и војни иследник, Кнапу познати капетан Стојко, и улазећи унутра, широм отворивши врата, он важно рукама направи себи место. Сагледа све унаоколо као Наполеон, начини око себе круг, проширујући га одмахивањем руку и седе да пише. Писаше, распитиваше: ко је кога ударио, колико је младића повређено, величина озледе, трагови крви... Кад би готов, позва неке да то потпишу и скуп се разиђе. Одоше сви... Али тад поче да бесни во|на истрага. Како отпоче тога вечера она се протеже читавих пола године и то систематски, убиствено, сецкајући. Сваки дан по неки детаљ, по једно слово, сваки дан само да још више озледи, продуби рану, утисне у њу отров и разједе даље... Иследник Стојко, бивши полицијски писар, поступио је као детектив, хтео је да се прослави. Радовао се сваком новом пацијенту којима су били прикачивани на леђа војни параграфи. Имао је нарочити систем у истрази: правио се добар, говорио благо, звао пацијента „другар", опходио се потпуно пријатељски; заједно са окривљеним грдио је власт — па тако мамио признање. Кезио се (то се силом смешио), а боре му искакале по лицу; слушао веома пажљиво, чинећи се немарним и чупао речи. Кнапу се дубоко урезало у душу р>егово сатанско лице: — Па како је било? причај друже; ајде, спасаваћемо! Оца им цивилашког... Мало си га ударио, требао си... Он је трљао руке; очи су му сјале. Биће признања! — А колико их удари? Чиме, боксом? Тако, тако... — Нисам ударио, — одговорио је Кнап. — Море ако си, него!... Па де причај ми како је било. Признај, мени можеш све да кажеш, ово је сад ван истраге. Ја сам ти, друже, пријатељ. Признај: знам ја како је то, узнемирили те, ти имао припремљен бокс и Приредио им меч... Ха-ха! — смејао се он да су му се сви зуби видели, и облизивао усне. Дакле признајеш — дизао је он глас — при-