Opštinske novine

7

Пилот-потпоручник Кнзп брани Београд

631

знајеш — ударио си их боксом и то више њих. Је ли који пао?... Кнап га се гадио. Иследник је одмах устајао и одлазио код команданта да му реферише, да се похвали. Ова истрага му је требала да донесе нарочити реноме. Командант је био добио и од војних и од грађанских власти строго наређење у вези са овим догађајем. — Шта је, шта је? — дочекивао је он иследника. — Пола признаје! — Стојко се клањао, правећи скрушено, преподобно лице, као да он врши само своју дужност и не заслужује тих похвала. — Признаје! — скакао је командант. Зови га! У једном таквом објашњењу. Кнапу преврши, он се узбуди, али тада баш оста хладан и доби невероватну храброст; усуди се и рече команданту у лице ове речи: — Сада ме прогоните невиног, а кад вам требам да летим свугде и по сваком времену онда сам добар... И ја и покојни Калшек и други. Уместо праведне заштите, тражите криво признање, зато што то захтевају интереси једног богаташа!... — Ћут'! Став мирно, потпоручниче, грмну командант. И на питања само да одговарате! ...И истрага се дужила у бескрај. Око овога догађаја се беше начинила читава афера: Стојко је умео особито да је надува, видећи како је и команданту било стало да је „успешно" заврши. А „успешно" би било само тада ако Кнап буде признао да је боксом напао младиће, изазвао јавни неред, нанео телесне повреде... Осим тога, сада се истрага пренесе и на предмет: увреда команданта, што се Кнап беше усудио да му каже оне речи. Насташе саслушања, дуга и заморна, при којима је иследник Стојко нарочито уживао, вежбајући своје правничко искуство. Започеше, одужише се сецкања, претње, суочавања, потписи, ситна зивкања по два пута на дан, тек да се зна, да се „окривљени" потсети, да не би заборавио на кривични предмет. Кнап се и ноћу трзао: излазио му пред очи војни суд, Стојко иследник, са насмејаним, искеженим лицем, откуда је — чинило се Кнапу — јако личио на слику фалсификатчовека, и како га та| Стојко, после дугих саслушавања пита: „Друже, требало би ми нешто пара на зајам"... Сто пута иследник је покушавао свој трик; нервирало га је већ што се обелодањавало да Кнап није крив. Зар сав друг око истраге — узалудан? Онда се он једнога дана ушуњао Кнапу, да га други не виде и понашајући се другарски, говорио му: — Море ништа ти они не могу, ја знам најбоље: нема доказа, а хоће да га створе. Али признај мени, онако ван истраге — ето

само ово: где си сакрио бокс? Знам да си га имао, само где га сакри тако брзо, а? Стојко се нервозно церио. А у ходнику, пред улазом био је поставио два човека, сведоке, да чују како је Кнап дао незванично признање. Истрага, истрага!... То је био повод да Кнапов живот потече опет црним линијама. Прекиде се нит среће, која је тек била настала, сручи се на њега изненада вал тежине, наједном; смрче се опет, као што је то умело да буде често из подофицирских дана. — Тако то бива понекада у животу, он је то добро познавао: иде све мило, глатко, све красно, помислиш: ево среће... док наједном не загрми нешто као гром, спусти се нагло и прекрили, замрачи, зацрни цео светао видик. Тако и сада. Пресекоше се нити Кнапових снова. Живот тек започет, у освиту, као пролетња зора, — постајаше ево црн и мучан. Кнап се опет повуче у се, затвори се, као оно пре док је био наредник. Почеше и другови да га избегавају, нарочито откада се чуло да је команданту у лице рекао оне речи. Сви су га се клонили, јер ко зна — како би се мислило и о њима да их командант види са Кнапом. — Он је под истрагом! — говорили су. О Бели није знао ништа. Како се расташе оно вече, нико му о њој није знао рећи ни речи, а колико је, поред свих својих невоља желео да сазна! И колико му, поред све тежине која га притискиваше, излазаше пред очи слика тих задњих три дана њихове љубави, три најлепша дана у његовом животу. Као да су знали обоје, да су им то можда уистину последњи, они су били отворили једно другом цело срце; како је она била испуњена нежношћу, како га је гледала! Али, нестаде је, однеше је, отеше, за другога. Дође и прва недеља, јесеше поподне: тихо, сетно а као што уме јесен да да. Зеленило замењено жутим, поља су се одозго златила и пресијавала, сунце се отимало да сја жарко, али је само бљештало без јачине; ваздухом је летела паучина. Тих јесењих поподнева, недељом, Кнап је увек ишао на аеро-митинге и увек побеђивао, а сада не беше одређен. Под истрагом је! Он је био дошао ипак да посматра. Сакрио се био у гомилу, пре почетка, мислећи да га не познају и очекивао почетак. Маса се тискала. Чуо је и своје име. И побојао се да га не би ипак препознали, кришом се извукао и отишао ван масе, у поље и отуда се спремао да посматра акробације својих другова. Мучно му прође та прва недеља, а онда и друга. Ни друге он не беше позван, ни поменут за утакмицу. Не сазнаде опет ништа о Бели, Ледовски му не донесе опет никакве податке. Рече му само да је чуо како је Бела