Opštinske novine

Тринаести ред

637

донесе у врећи мало дрва да се болник од с.тудени открави. Собица се убрзо загреја. Чика Сава џарну угарке и убаци у фуруну неколико подебелих трупчића да држе ватру. — Ама, 'еси л' ти плаћс^ они уред? Упита га чика Сава. Милета, који је јогунасто само ћутао, окрете се и мргодно рече: — Јесам. — А колико? — Плаћам га већ четири године. — Па што, јадан, не иштеш сад помоћи од њи'? — Искао сам. — Па? — Шта ти веле? — Ништа... — Веле да немам право ни на хрЗнарину ни на лечење. — А што?! — А, ето... што. Пронашли су да сам од исте болести лежао и лане. — А од шта си болова' лане? — Неко мало запалење... Па и то сам више на ногама одлежао. — Па 'еси ти плаћа од лане опет? — Јесам. — Па?... — Зар се више не смијеш разбољети? Па и иста болест нека је, па шта? Зар онда треба умријети, а, 'ели? Зар ти и од устију одваја и дава, па сад ни лијека не добити? — Е, шта ћу! — промуца Милета и окрете се на другу страну. — Идем ја, па ћу позвати општинског љекара, — рече Чика Сава и дуну на врата. По подне око четири сата стигао је општински лекар. Чика Сава устаде и с неким страхопоштовањем направи лекару места да може комотно да приђе болеснику. — Је ли то тај младић? — упита лекар. — 'Ес, то је, — рече Сава. — А има ли он сиротињско уверење? — А, оклен ће имати, јадан!... А, ето и сам видиш да је сиротиња. — Знам ја, стари, али ја немам право ни једно лице да прегледам ако ми не покаже сиротињско уверење. — Ама шта ће њему увјерење, — ишчуђавао се чика Сава, — кад ето и сам видиш да је јадан и болан? А сирома' је, ето, заклећу се ушта 'оћеш... — Па то за мене није меродавно. — Па, да јашта ћеш, чо'че, кад, ето, нема. А и ђе ће он сад тражити те папире, кад не може ни на ноге стат! Болесно чељаде, па, ето, то... — Снисходљиво га мољаше чика Сава. — Него виђи ти шта је ђетету, па да, ако му можеш икако само живот спасти, па ти неће бити џаба, Бога ми!... Шта ће теби увјерење, кад можеш ти и без увјерења прегледати.

— Ти баш хоћеш да се ја огрешим о дужности, а добро знаш да могу за то службу да изгубим. — Ада нећеш, Бога ми! Ђе би ти изгубио службу што ћеш сиротињи у невољи помоћи... Кад, ето, зато те и држе у служби, а зато те и плаћају... — Плаћају ме, али да вршим своју службу правилно. — Ама зар нијеси чо'ек, зар нијеси ришћанин? Па да нијесу јади и сиротиња зар би те иђе ко звао? А ти ако си Србин, помажи, па ће бити право и Богу, и људима, и закону. Ако имаш душу, реци само што је и како је, шта ваља чинити, а шта опет не ваља, па ћемо ми то сами, ето?... ђе ће он сад овако болан ићи увјерење вадити?!... Да није сиротиња, зар би лежа' у ови кокошарник и у ове прње... Па зар не видиш, невјеро, да не може ни маћи из постеље?! А теби је баш исти ђаво, прегледава га с оним артијама или без њи'... И ђе ћеш ти сад, болан, кад си већ доша' у кућу — отићи, а и не привирити у болесно чељаде само зато што нема .увјерење да освједочи своје црне јаде, кад их ето ти и сам видиш. Нећеш га, ваљда, пустити тек онако да крепа, ка'' живинче! Пусти ти то црно увјерење к врагу, ватра га изгорела, па исцијели ово дијете да не умре, душе ти1 Па дадне ли Бог те се придигне, неће ти бити џаба. Наваљиваше чика Сава и мољаше као што се Бог моли. Лекар му попусти и приђе Милети. Метну му кашичицу у уста, погледа и рече тоном који је значио нешто безнадежно: — Грип са крвављењем. Испрва нико не схвати тежину болести. Кад изиђоше напоље упита га дискретно чика Сава: — 'Оће ли лако пребољети, јадник? — Врло је опасно, — рече лекар. — А има ли икаквог спаса, надо? Лекар га погледа у очи и ништа не рече. На његовом лицу се видело да нешто крије. Чика Сава обори главу, а из очију му полетеше две сузе, које се скотрљаше низ његово смежурано лице и падоше у снег. Лекар му стиште руку и без иједне речи оде кроз мрачни ћумез. Он, чика Сава, отвори своје зенице, које су имале неки неодређен поглед и прошапта: „Они нијесу знали... — Ето, ђе није иста болест." | [ Г~ 1 Он заклопи очи и остаде тако неко време на мразу, као да хтеде својим заједљивим изразом ироније целом свету да каже: „Ето, како сте слијепи!" 28 Последњи пут сам га посетио једне суморне и хладне вечери, кад су дивље гуске дисциплиновано, у правој линији, прелетале