Opštinske novine

636

Београдске општинске новине

ћеш и ти бити срећна и задовољна. Ја ћу се борити да ти будеш срећна и да теби буде боље. Јасминка је ћутала, сањарила о свему томе што је Милета причао и налевала чај. Он је силом сркао. Више да угоди њој, јер је она желела да га што боље угости и уживала је у његовом задовољству. Залогаји су му застајали у грлу, али он је и у свој својоЈ горчини осећао неку сласт живота, јер је она поред њега. Ипак је нешто љуто тровало у њему ону детињску радост, која је у његовим плодним мислима стварала имагинацију о о скорој будућности, која ће се, можда, иронично насмејати његовим жељама. Било је већ позно у ноћи кад га је Јасминка испратила на главни излаз из улице Милоша Великог. Тротоари су били већ покривени дебелим слојем снега. Крупне пахуљице, као густи ројеви белих лептирова, пролетале су поред електричних стубова, измешане са млазевима светлости која је сипала из запаљених сијалица. Она је погледом испраћала његову црну силуету, која се губила у сенци ноћног плашта, све док није сасвим утонула у њу. Трагови његових стопала остављали су за собом грубу, дебелу и рапаву пругу у белом снегу, која је, као неки симболични ланац, везивала те ноћи ову палату раскоши са бедом „ТринаестОг реда." 26 Понедељак је освануо са великим снегом. Милета је устао и спремао се да иде на рад, али се није могао ни маћи с места. Нешто га је тешко притискивало и обарало, као нека невидљива џиновска рука. Дисао је усамљенО и тешко. „А, ја... — Не... — могу..." Прошаптао је и понова пао у постељу. Грчио се под изрешеталим ћебетом. Час је један крај ћебета вукао с ногу н.а рамена, час с рамена на ноге. Ћебе је било толико кратко да није могло да му стигне да покрије и рамена и ноге. Једно је морало да се жртвује за рачун другога. Ако га повуче на рамена остану му ноге откривене, ако га повуче на ноге остану му рамена откривена. Зато је био принуђен да се купи и савија у клубе и да тако сатима лежи. Како је легао тога јутра више се није дизао. Напољу је стезало. Собица се охладила тако да се температура изједначила са спољашњим ваздухом. Из његових ноздрва и уста куљала је врела пара, која се брзо растварала у хладном ваздуху и ишчезавала. Нико ватре да му наложи; нико воде да му принесе; нико шољу чаја да му пружи; нико ни за име да га упита. Страшно је то бити међ' својима, а никог свога немати.

И никад снажније није осетио речи нашег великог. песника Ђуре Јакшића, него сад: „У свету, брале, нема љубави." Нема више ни његове тетка Милице. А да је она неком срећом жива, од своје би сиротињске цркавице одвојила, појурила би првим возом и дошла би да га брижљиво негује и чува; да га упита, да га понуди, да му сваку жељу испуни, да се за њега забрине и да ту поред њега заплаче: „Шта је, Милче... Шта, чедо моје?!... Шта је душо?... Кажи ти само твојој тетка Милици, па ће она све да ти учини..." И све би учинила само њега да спаље... — Живот да му сачува. Али заман!... Њему још и сада стоје у глави оне страшне слике њене трагичне смрти. И сад се сећа како је тога дана прала веш и пала поред корита. У лицу је сва помодрела и поплавила, а на уста јој куљала нека црна пена од отрова, који јој дала њена свекрва. Па опет, зар није међ' својима? — Зар није у престоници своје отаџбине? Зар није међ' — Србима? Ипак има међу нама и Срба и људи. 27 Трећи дан већ, а он не излази из своје собе. То се чика Сави учинило сумњиво. Нзегови земљаци лешкаре у соби и „диване", а он не може а да не оде и не види шта је с тим „ђететом", што не излази из собе никако. Ушао је у његову ообицу и погледао. Нзегова плећаста појава заклони сву светлост, која је кроз оно окце на вратима надирала у собицу и наједном настаде мрак. Али он је навикао да целог свог живота живи у мраку и ништа му то очима није сметало. Он је добро видео и у мраку. Видео је Милету где лежи у постељи. Стари Личанин не рече ни речи. Нзегово испијено и сувоњаво лице са малим, упалим очицама, овнујским носем и широким, искрзаним брковима, који су му падали преко уста, давало је израза дубоке забринутости. Он ое окрете око себе, саже главу ка вратанцима на „тобошари", која је била хладна као лед. Отвори их и погледа. Затим трагаше очима око себе и промрмља више за себе: „А оклен ћу сада?!... — 'Ес, врага... Ниђе ни дрвцета..." Оно мало уштеђевине, што је спечалио радећи по грађевинама, испослао је својима у кршну Лику, па сад ни сам нема. Мислио је да ће га неко предузеће опет најмити на грађевини да вуче циглу и малтер, али ето ти белаја изненада, паде велики снег, покри и укочи све. Али он не остаде скрштених руку. Отиде међу своје земљаке, узајми неколико динара и