Opštinske novine

Правна хроника

Одлуке Државног савета

Санитетско технички услови меродавни су за санитетске власги кад издају претходно одобрење за подизаше и вођеље болница и санаториума, а не долазе у обзир код издавања грађевинске дозволе за подизан>е зграде за становање у суседству санаториума. Управна грађевинска власт издала је сопственику плаца грађевинску дозволу за подизање грађевине за становање на том плацу. Сусед, сопственик граничног плаца на коме има санаториум, истакао је приговоре против оне грађевинске дозволе тврдећи да су повређени његови интереси и да се при издавању те грађевинске дозволе није водило рачуна о санитетско техничким условима, који предвиђају нарочиту удаљеност станбених зграда од санаториума. Ови приговори, изјављени у виду жалбе, одбачени су од стране управне власти, а незадовољни сопственик суседног имања са санаториумом изјавио је тужбу на управни суд, који је исту одбацио. Против те пресуде управног суда у Дубровнику У 343/34-13 од 19 новембра 1937 год. изјавио је жалбу Државном савету, која је, исто тако, одбачена решењем Државног савета бр. 1259 од 9 јуна 1938 год. и на тај начин ова оспорена грађевинска дозвола постала је правноснажна. Образложење управног суда, које је усвојио и Државни савет, је следеће: „Тужитељ оспорава законитост утужене одлуке у главном и првенствено зато што се при издавању грађевинске дозволе није водило рачуна о предусловима, нарочито о удаљености између дозвољене грађевине и његовог санаториум;а и то у смислу уредбе С.Н. број 12322 о санитетско-техничким условима за грађење јавних болница, донијете на основу закона о болницама. На ово истаћи је одмах, да у конкретном случају поменута уредба не долази апсолутно никако у обзир, јер се овде не ради о подизању какве болнице или санаториума, већ искључиво о подизању стамбене зграде, па могу да дођу у обзир само прописи грађевинског закона. Прописи речене санитетске уредбе мјеродавни су једино за санитетске власти ири издавању претходног одобрења (односно концесије) за подизање и вођење болница односно санаториума и о истима имало се водити рачуна прилнком издавања концесије за санаториум, а никако и сада кад се ради о издавању грађевинске дозволе за стамбену кућу. Према томе а приори сви приговори који се у вези са том санитетском уредбом праве неумјесни су и суд их је одбацио. Остаје дакле једино да се види да ли је при издавању грађевинск<; дозво-

ле повријеђен какав позитивни законски пропис данас важећег грађевинског закона. Суд налази да није. Претходно ради разјашњења ствари и ако то није од битног утицаја за решење овога спора треба напоменути, да је зграда у којој се сада налази санаториум подигнута много година раније него је дата концесија за вођење санаториума. Да је за ову зграду прије издавања концесије за санаториум, издата д-р Младинову у години 1934 дозвола за вођење угоститељске радње под називом „Пенсион Младинов" како се то види из уверења Начелства среза Дубровачког бр. 21021 37 од 9 јуна 1937 год., да је тек у 1936 години д-р Младинову дата концесија за вођење Санаториума у тој згради од стране Кр. Банске управе на Цетињу под VI број 11327 од 10УШ-1936 год., да је против сад поменутог решења о издавању концесије за санаториум од стране више мегјашника па и Ђивановић—Камерландер изјављена жалба Министарству Социјалне Политике и Народног Здравља и да по жалби Министарство није још донијело ријешење и према томе да решење о издаваЈњу концесије за санаториум није још постало правоснажно што се види из увјерења Кр. банске управе на Цетињу VI број 21228 од 27/Х-1937 год. Из аката наиме овога предмета види се, да је у свему поступљено према односним прописима грађевинског закона (§§ 84—91) који третирају питање издавања грађевинске дозволе. "У осталом ни сама тужбд не указује на ниједан законски пропис из грађевин. закона, који би издавањем грађевинске дозволе било у формалном било у материјалном погледу био повређен. Овђе је нагласити да они законски прописи из грађевинског закона, који су условљени и о доношењу регулационог плана, уредбе о издавашу истога и грађевинског правилника по слову и смислу закона (§§ 3—15 грађ. закона), не могу се примјенити све дотле док се све то не донесе, а како за град Дубровник није још донијет регулациони план као ни уредба о издавању истога ни грађевински правилник то се сви приговори, које тужба износи имајући евентуално у виду те прописе — изрично их не помиње — не могу одржати. Тако поред осталога и питање међусобне удаљености између дозвољене зграде и тужитељеве зграде (па био то и санаториум) је ирелевантно, док како је речено у времену издавања грађевинске дозволе није постојала нити још постоји уредба о издавању регулационог плана, која према мјесним приликама и потребама, а сходно одредбама грађевинског закона има