Opštinske novine

Правна хроника

675

да третира то питање, (§ 5 број 2 став први грађевинског закона) па кад је грађевинска власт нашла за сходно да дозволи грађевину у пројектованој дистанцији није се огријешила ни о који законски пропи(с. У колико би пак дошао у питање правилник о удаљености грађевина у градовима и варошицама од 27 децембра 1932 год. донијет на основу § 115 грађевинског закона истаћи је да тај правилник третира питање удаљености особених зграда у конкретном случају болница, санаториума од стамбених зграда, а не и питање удаљености станбених зграда од болница и санаториума чл. 21, 22 истог правилника. Дакле при издавашу дозволе за подизање болница, санаториума итд. има се водити рачуна о тој удаљеносш, а не и при издавању грађевинске дозволе за подизање обичне стамбене зграде као што је овђе случај. У осталом и кад би се стало на супротно становиште опет питање удаљености из тог правилника не може доћи овђе у обзир јер и тај правилник прије свега треба да буде у том погледу реципиран у уредби о извођењу регулационог плана (§ 5 грађ. закона) дакле повезана је важност истога са доношењем регулационог плана, уредбе о извођењу истог и грађевинског правилника за сваку поједину варош, а осим тога означене удаљености у правилнику, према одредби из чл. 39 истог правилника могу се и мјењати обзиром на мјесне теренске, геолошке, климатске и друге мјеродавне прилике појединих крајева, а које се измјене уз регулациони план имају доставити на надлежно одобрење. Према томе ни са тог гледишта нема повреде закона. Остали појединачни приговори тужитеља да се дозвола градње није могла издати с обзиром на техничке, санитетске, естетске итд. разлоге којима да наводно новоградња Ђивановић—Камерландер не удовољује не могу се такођер одржати, јер је то питање слободне оцјене грађевинске власти, која је све то цијенила и нашла, након редовито проведеног поступка, да нема повреде јавних обзира, па су такови приговори неприпустљиви (чл. 19 т. 3 Зак. о Државном савету и управним судовима). У колико пак тужитељ истиче да му се дозвољеном грађевином вријеђају извјесни његови и његових сусједа интереси, то су сва питања приватно правне природе за решавање којих овај суд није надлежан (чл. 19 т. 1 Зак. о Државном савету и управним судовима). Са изложеног, а на основу чл. 27 и 34 Закона о Државном савету и управним судовима ред је билО пресудити као у диспозитиву." Грађевинска дозвола за преправку постојеће зграде не може се ускратити с позивом на пропис који говори о условима дозволе за зидање нове грађевине. Сопственик спратне зграде за становање тражио је грађевинску дозволу за преправку, дозиђивање и надзиђивање те зграде. Од овога тражења је одбијен одлуком Градског поглаварства у Београду са разлога што је крај у коме је та грађевина намењен изградњи слободних зграда и да би најрационалније

решење и за односну зграду било ако би се она пројектовала као слободна. Против одлуке поглаварства сопственик је изјавио жалбу Министру грађевина, који је жалбу уважио налазећи да је неосвдван онај разлог првостепене одлуке с обзиром на то да није донета Уредба о извођењу регулационог плана, у којој треба да су садржане ближе одредбе о грађевинским зонама. Против министровог решења Поглаварство као самоуправа изјавило је тужбу на Државни савет која је одбачена пресудом бр. 15911 од 18 јуна 1938 год. са следећих разлога: „Као што је напред изложено Градско поглаварство као првостепена управна власт одбила је интересовану Божану од истакнутог тражења са разлога, што њезина грађевина, није пројектована као слободна. Тај разлог, као што је то исправно утврђено оспореним решењем, не може опстати пре свега због тога, што још није донета уредба о којој је реч у разлозима оспореног решења, а, затим, и због тога, што се у конкретном случају уопште не ради о иројектовању нове грађевине, већ о преправци, дозиђивању и надзиђивању постојеће спратне грађевине на означеном имању интересоване Божане. Приговор тужбе, да би удовољење тражењу интересоване Божане у погледу одобрења преправке, дозиђивања и надзиђивања пом. зграде било противно одредб;! ст. 4 § 22 пом. закона, јер да би тиме била наружена престоница, Државни савет није узео у обзир, пошто тај приговор Градско поглаварство, није истакло као разлог у одлуци Г. О. Бр. 4319/37, нити је та одлука заснована на одредби ст. 4 § 22 Грађевинског закона, као и због тога, што се из података предмета не види, да је то утврђено у управном поступку." И у густом насељу није искључено подизање зграде намењене за штампарско предузеће, ако се утврди да је то доведено у склад са јавним интересима, суседним односима и начином изграђивања. Била је оспорена од стране заинтересованих лица издата Г рађевинска дозвола за подизање зграде за штампарско предузћее у густом насељу. Пошто је Министар грађевина као виша грађевинска власт оснажио одлуку Градског поглаварства у Београду о тој дозволи као првостепене грађевинске власти а жалбе одбацио, заинтересовани су против министровог решења изјавили тужбе на Државни еавет, које су, исто тако, одбачене пресудом бр. 13438 од 21 маја 1938 год., чиме је дотле спорна одлука о грађевинској дозволи постала правноснажна. Случај расправљен наведеном саветском пресудом је следећи: „Тужиоци својим посебним тужбама траже поништај решења Министра грађевина бр. 44378/37 од 25 јануара 1938 год., којим је оснажена одлука Традског поглаварства у Београду Г. О. бр. 6810 од 15 октобра 1937 год. о одобрењу планова и издавању грађевинске дозволе Штампарско издавачком предузећу „Време" А. Д. за подизање зграде на свом имању у Дечанској ул. бр. 31 кварт I у Београду. Тражећи поништај наведеног министровог решења, како суседи са напред означеним имањем на коме ое изводи зидање, тужиоци