Opštinske novine

Ј1ил(т-пшт^лник ЈСнап бран-џ 7>траџ (Новела из београдског живота — награђена на књижевном конкурсу Градског пошаварсШва Београд) (Наставак)

XVI На аеродрому једнога дана поче договараше: — Јеси ли чуо новост? — Не. А шта има? — Па где живиш ти... И ниси чуо за аеромитинг пилота-ловаца свих држава, који се приређује код нас? Можеш да стекнеш светску славу, друже, и... паре! Постасмо ти ми сила. Дакле, ево: почетком јуна у Београду ће бити аеромитинг какав се не памти; долазе асови скоро целе средње Европе да овде, на тлу жилавог Балкана окушају срећу; доћиће: Немци, Талијани, Французи, Пољаци, Чеси, Шпањолци, Турци, и не знам још ко — и са некима од наших приређују утакмицу у обарању балона. Разумеш? У обарању балончића, који ће престављати непријатељске балоне и дирижабле. Ти се смешкаш, видим, мислиш да је то лако, али, мој брајко: је си ли пробао када да нападаш и обараш балончиће? Ниси, е пробај. Изабрали су они добро средство и начин да опробају спремност и одважност пилота-ловаца. То је чисто ловачка утакмица... Само не знам како су наши на то пристали! Јер изаћи са једним Дореом Французом, Немцем Кепнером, једним Бајаном и другим светским асовима... значи у најмању руку наш пораз, међународни бламаж. То ће бити да у земљу пропаднеш... — А зашто, па биће и наших, — говорио је један. — Море, остави се. Далеко смо ми од њих, оха: далеко. Друге су њине околности и могућности! Умеју они људи од својег особља да извуку максимум снаге и моћи, а ми... само се трвемо. Ја ти кажем — поручник Бољевић је то говорио са пуном искреношћу — то ће бити наш пораз и ја ћу тих дана да тражим осуство, да не бих црвенио. — Шта нам је требало, шта нам је требало! Он је корачао по сали горе-доле. Али ето, наши ое увек залете. А ја већ замишљам како ће бити, — пази само, овако... као да гледам: слегло се доле око педесет хиљада глава, све наши, онако галантно југословенски дошли да виде своје асове дигли главе и посматрају борбу ловца и балончића. Балончић, као живо биће, измиче испред елисе гоњен ветром, а наш га јури по целом небу. И рецимо: Талијан обори пет, Немац три, Француз пет или: Француз седам, Пољак не знам колико... а наш се подигао и грми небом као олуја. Сви наши престали да

дишу, сад ће, сад ће — отворили већ уста да вичу: „ура — живео" ...већ их обузео вал националног заноса, подилазе их жмарци, наелектрисани су поносом, готови да експлодирају — кад наш „изабраник" никако да обори први балончић! Види се: мучи се, мучи, али балончић бежи, а време пролази. Оних доле педесет хиљада срдаца чекају и бију... „Сад ће, само што није" — говоре једни другима и хтели би да се теше, да умање разочарање! „Није то, море, лака ствар — говоре неки рђа је то, тај балончић... ала га наш и напада јуначки!... боље нег' сви остали"... — „Јесте, боље, а што га не обори?" — пита подругљиво други. И сад долази скоро до гужве: овај други се усудио да пецне где смо најосетљивији — у национални живац, у наше чојство и јунаштво. Јер, навикнули су наши на своје људе да им свугде осветљавају образ, размазили се од Милоша до Стеве Синђелића, Јове Курсуле, Хајдук-Вељка, сваки је победио Турчина... па се надају наши и сад ће — кад тамо, а онај кењац горе јури као луд за балончићем а никако да га обори! — Сад ће, сад — теше се наши, ено га! — и таман заусте да викну „ураааа", а оно балон се измакне. — о, брате!... — шапућу, а види се, желели би чисто да му помогну, треба спасавати част нације, али не могу ништа, само се дижу на прсте. — А време пролази, и мој друже — већ је скоро и завршетак, а ми ниједног балончића!... Главе се покуњују, нико никога не сме да погледа у очи, нешто бајаги траже по џеповима, да не би разговарали... просто у земљу да пропаднеш! И напослетку ево још само три минута, па крајј, а онај горе се још мува док му балончић мајсторски бежи, а и он сам, просто се види, црвен је од срамоте — најрадије би се сјурио доле и убио се заједно са балоном, или одлетео негде ван тла југословенског... кад, а мегафон објави: „Позор! Резултат је нула... наш ловац није успео да обори ниједан балон, према томе није одбранио престоницу!... Крајњи резултати су ови: Талијан пет, Турчин три, Пољак шест... Југословен нула! Нула, цела нула". — Замисли тај народ доле! Замисли... познајем ја добро наше — ништа горе него кад га увредиш у његовом националном самољубљу, кад он дође — кажем — пун наде и очекивања, готов унапред на бучну галаму победе, и ти га разочараш! Он ће да ћути, накашљиваће се само, али шта мисли! Тај