Opštinske novine

724

Београдеке општ инскв новине

ти то никада неће више заборавити. Оде наш углед! — Зато, братац, не бих ти ја ишао нипошто међу те... на ту утакмицу, чак јој нећу ни присуствовати ни као обичан гледалац, јер не знам шта бих радио да се и деси, као што сам вам рекао, да спикер објави устрепталој маси, готовој на урнебес славља у случају победе — коју она са правом очекује да јој кажем — објави: југословенски резултат нула!... А дед' реци ми: кога да пошаљу наши па да им осветла образ?... — Оно јес', може тако да буде — одговарали су му неки — али може богами и неки наш ђидо да распали, па све да их остави за собом. А замисли опет, да тако нешто буде, а? Куд би ми онда?... — Сумњива посла! — додавали су други. — Ја мислим, господо, овако: можда би неки наш и победио, или се бар пристојно пласирао, али проблем је у томе — наћи тога ђиду! Дед', ко ће?.. Разговори су се настављали, а наши ловци су и стрепели и радовали се дану утакмице. Слава би била велика — победити, али и бламаж нечувен — подбацити. Па ипак, сваки се потајно радовао да буде одређен. Само то је ствар старешина, они ће одабрати, а онога кога одаберу, тај неће жалити снаге ни храбрости. — Би ли ти ишао, да те одреде? — питали су један другога. — Ја бих, зашто не; мислиш они су много бољи! — Ја никако, додавао је други. — После те ни Сава ни Дунав не би опрали — сиђеш ли, а ниси оборио ниједан балончић, као што каже Бољевић. — А може да се деси. — Па неко ће ипак ићи... — Тај који пође, нека се добро поткује... Међу свима њима један је потајно силно желео да буде одређен, да се прочује и прослави. Није он био богзна каква класа-пилот, али је умео око команданта и био његов љубимац. То је био капетан Перић, кога другови нису симпатисали због улагивања, али су га старешине, нарочито командант, волели. Сви су међутим нестрпљиво очекивали да падне одлука: ко ће? Штампа је још сада, на месец дана раније, трубила о утакмици и потстицала наше. Припремало се широм државе; на аеродрому је брујало. Био је то догађај од велике важности за наше авиатичаре, највећи од кад се наше име чуло у ваздуху, а за нацију њен престиж. Ловци, пилоти-ловци, престоничка одбрана, њен понос, — имали .су да покажу своје. Ловци, ти који су се сваки дан јуначили над Београдом и задивљавали наивне, имали су да се ставе на пробу са себи равнима и бољима, а да их одоздо гледају и суде им оних триста хиљада које су они навикли сваки дан да мазе. Сад им је дошао испит. Најзад и званични се забринуше; увидеше да је ггитање озбиљније него што су др-

жали. Није у питању само занимљивост у атракцији публике, као на досадашњим аероприредбама: у питању је нешто друго — престиж нације. „Пренаглили смо можда?" упиташе се. Можда нисмо још дорасли осталима? У сваком случају, рескира се много; — успемо ли, част је велика, пропаднемо ли, бламаж је неподношљив... Маси је тешко доказивати, она, као и свака руља, тражи успехе по сваку цену. Али — повратка није било. Пристанак је већ био дат. Нарочито се надлежни збунише пред питањем: кога да одреде? Сви су добри, изврсни, одважни до пожртвовања, али има ли неко који баш отскаче; који би био тај југословенски ас над асовима да се пусти на међународну арену са избраницима најбољих да нас — бар пристојно — престави? Јер, далеко од победе; треба очувати пред масом која већ ври, — очЈгвати образ, понос, част... Командант је студирао редом имена својих пилота-ловаца. „Одличан, одличан... одличан", говорио је поред сваког имена и кад је завршио читање, он се празно упита: ,,шта сад?" Опет остаде на истом. Ни на једном се имену не задржа нарочито, ничије га не привуче да је могао рећи: овај и нико други. Кнапово име је, при том, увек прескакао, клонио га се као окуженог... А задржавао се двапут-три на имену свога љубимца капетана Перића, код којега увек беше најчистији круг, а он увек учтив и добре воље према старијима. Увек из његових уста чујеш све саме пријатне речи, увек нађе нешто што ће старешини да поласка и да га обрадује... Али ипак, командант не смеде да рескира тако лако. — Да је по симпатијама, он је, Перић, али по срцу, по одважности... по пилотској руци — није. Има и бољих и те како бољих. — Куд је он и рецимо — Кнап, оте се команданту мисао. Но он ту мисао одмах одагна, па опет узе да листа имена својих пилота. Недељу дана је командант тражио решење, па увек после два-три сата проведених над именима дизао немоћно главу и бацао писаљку. Дуго се задржавао над Перићевим именом, баш га је јутрос био видео: Перић стаде, лупи чизмама и поздрави га оштро, гледајући га, а готов да се упусти у разговор... али командант продужи. — И опет не смеде да узме његово име. Најзад, победи и у њему правичност, он дође на срећну мисао: да овде збиља има да одлучи само срце, те прихвати идеју: извршиће пробу свих, па ко обори највише балончића, тај ће бити претставник. Додуше тако је жртвовао свој део „дискреционог" права да одреди свога љубимца, али — морало се, морао се тај најбољи ас сам истаћи — срећом или способностима. И тако отпочеше пробе. Сви пилоти су седали у аероплан и обарали балончиће. Узлетали су са тремом, пели се изнад аеродрома и отуд кружећи посматрали место одакле се пуштао балончић. Па чим би га опазили