Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кнап 6рани Београд

725

да се пење са земље, као да га неко вуче конопцем горе, устремљивали су се. И на пет стотина метара висине почињала је борба... Ђаволски се отимао тај мали омот испушен водоником! Бежао је као жив стзор, клизио, лако измицао, просто се играјући са пилотима. А они су јурили за њим заборављајући на правила пилотаже, занети само једном мишљу: оборити га по сваку цену. Више њих нађоше се неочекивано у „ври-у" и другим неправилним положајима, не примећујући ни сами када су и како то падали, а балончић је измицао. Ови одоздо су гледали и оштро критиковали. Сви су држали да је то лако и једноставно — обориће их најмање десет... али када су се пели и почињали јурити за малом саблазни, онда је испадало друкчије, тек онда су видели шта то значи. Сви су се пре поласка зарицали да неће сићи бар без пет оборених, а оно — силазили су покуњени. Кнап није уопште ушао у обзир да се такмичи, њега командант није ни предвиђао. Он је одоздо стиснутих зуба посматрао своје колеге и ћутао, — љут, увређен. Иако већ навикао на понижења, ово га је веома погађало, значило је то отворено одбацивање; другим речима: Кнапе, ниси нам више потребан! Ни твоја храброст, ни твоја умешностЈ излишан си — излишан... Он је био потиштен, осећао јасно да је одгурнут, нечијом руком, незаслужено. Када су неки команданту поменули Кнапа, као најозбиљнијег, он је само презриво одмахнуо руком: оставите! А истрага? Шта је могао Кнап, ћутао је и по своме начину савлађивао се; подносио је јуначки и ту увреду као што је јуначки и узлетао и правио бравуре када су то од њега тражили. Једном је само помислио, огорчен, да се пријави Талијанима и да се бори против рођене земље, гарантујући им победу. Али је ту мисао одмах одбио. Само је уздахнуо и прикупљао снагу самосавлађивањем. Кад су му другови обарали балончиће, управо кад су водили борбу са њима, он је шкргутао зубима при сваком измицању балончића! Да му он седне на врат, не би га се мајци извукао! Па онда љут, напуштао је даље посматрање борбе и одлазио... и тек тад би избијала сва жалост што и он није у том реду који обарају балончиће. Зашто? Зар он не може часно и поштено да покаже своју снагу, зар ни ту, у вазудуху где је једино позван? Зар његово срце не заслужује да погине јуначки, и ту зар треба избор, симпатија, господска крв?... И Кнап је већ замишљао себе како га пуштају на главну утакмицу и он односи победу, колику... победу нечувену, да све доле прска, бруји; његово име трешти! Кад је сишао на земљу, а онај талас масе појурио сав к њему и диже га урнебесно... раскиде и њега и аероплаи и он на њиховим леђима негде ишчезе... „Пут, пут за победника!" викали су, урлале људине,

пиштале сирене, драла се дечурлија... Е онда би им он показао ко је, он би устао лепо и одржао говор овакав: Господо и браћо, ја јесам победио, али су ме кињили и мучили пре тога, да ево ја... ја одричем се славе, поклањам је команданту, ја сам је њему извојевао... Само да покажем ко сам, да им докажем свима, а сад ево ја, ваш победник, убијам се!... Да, тако би им казао и то би учинио, па нека се они мало заплачу као ово он сада... Кнап се борио са сузама. „А ту би била и Бела и њени, и они би онда видели ко сам ја!"... Ту се он присети нечега што га још више ражалости: Ледовски је, видећи га свег очајног због Беле, ишао шеним родитељима да је понова тражи за Кнапа, да тражи њену руку, да јој дозволе веридбу и кроз годину дана и венчање. Ледовски је говорио да је Кнап најбољи, најхрабрији младић кога је он дотле видео и да воли Белу, свим својим бићем, чезне за њоме; да он заслужује да му је даду, а он као вереник би се препородио и тад... о шта би све учинио! Али га одбише, сурово га одбише. Само што га не изгураше напоље, а одговорише да шихова Бела није за бившег подофицира, и да је она само пуким случајем и рђавим друштвом дошла до познанства са њиме. Али да је он неће никада више видети, у то нека буде сигуран, она је у најбољем друштву које јој и одговара, а сада је баш на ривијери француској"... Ледовски то у целости саопшти Кнапу и посаветова га да заборави, својом снажном вољом да и то победи, али канда беше наишао у рђав моменат, у „секунд слабости", то беше Кнапу као да му посу живе ватре на рану, Силно га узбуди. И сада, када је имао прилике да им свима покаже шта је и шта све може, не даду му, презиру га, „бивши подофицирац" — не може да покаже ни своје јунаштво".;. * Резултати обарања испадоше различити, али углавном слаби: неколико њих оборише по један, многи ниједан, а Перићу, пође за руком да обори два. Он онда сиђе гордо из ваздуха, самоуверено стаде пред команданта и рапортира у басу: — Господине потпуковниче, капетан Перић оборио два балона... Остали га посмешљиво погледаше. Он се прсио, шепурећи се. Није хтео да гледа никога. Команданту сада беше лако: између њих петорице, колико их је било са Перићем, њему није било тешко да изврши избор. Одмах изабра свога љубимца, и би му мило да су се тако стекле прилике. Јер би се у задње време чврсто носио мишљу да ипак њега — Перића — тога „пријатног и умешног, углађеног младића"... одреди. Тиме избор би завршен и би саопштено: на утакмици ће нас престављати капетан Перић ?