Opštinske novine

726

Београдске општинске новине

— Перић! Перић! Ура! — повикаше сви, кад чуше. — Зар он да нас преставља: парадни пилот? Рекламер? — Па он је оборио највише... — Море, како највише — један више, и то случајно... А можда му је и записано, нико није видео... Но решење остаде. Нзему дадоше најбољи апарат и отпочеше свакодневне вежбе. Он затражи да вежба ван аеродрома, да га не би гледали; одредише му место далеко ван летилишта, дадоше му све што жели и рекоше му: пази! ти си један у име свих, ти си знај — југословенски ас, у тебе су упрте очи целе нације... Пази! Остаде још око двадесет дана до главне утакмице. Учинише се огромне припреме. Сагради се стадион да прими око педесет хиљада људи; почеше да пристижу делегације и појединци из целе земље, да би очима видели национално славље. Новине писаху ::р ко целих страна, скоро свакодневно. И н ј :лађи грађанин земље сазнаде за питање победе или пораза и ти најмлађи почеше коментаре, почеше се бусати у прса и говорити: ,,ја сам Перић, југословенски ас са десет победа! а ти, ко си ти?.." Шврће су се прсиле и заметале мегдан са Пољацима, Турцима, Швабама... Аеродрому већ најављиваху своје посете најугледнија лица, телефони су зврјали по сто пута питашем: Како стојимо? Хоће ли бар бити средине? Има ли наде, бар какве наде у победу?... па мајка му стара увек смо ми осветљавали образ, неће ваљда сад... — Тхе, не зна се — одговарао је командант. — Ех, ех, ви увек тако, а ипак победите; знамо ми. Него држ'те се добро! Талијан носи за сад рекорд, оборио је осам... Ако изгубите испод њих — пропали сте! — Па не може се знати... — Не, не, немојте тако. Ако одемо испод Чеха, а они имају пет, онда више не разговарамо. То Вам је!... Пристизаху већ један по један у престоницу и страни асови наши „конкуренти". И њих штампа дочека одушевљено. Донеше им слике, биографије, број оборених балончића у претходним такмичењима и прогнозе. Њихова штампа је исто тако пријатељски писала о нашима. Дан се очекивао са највећим нестрпљењем. На свим лицима је лебдело питање: како ли ће наши проћи? Да л' ће дати бог, да буду бар други, трећи... по реду; само наопако никако последњи! То би било * Перић се међутим борио са балончићима: Какав је резултат он тамо постизавао није никоме било познато. Он је ћутао сам, није ни долазио међу остале, нити је новине читао, тако није знао ни шта је све било при-

премљено, ни шта се о њему и осталима писало, ништа није хтео да зна — па чак није хтео доћи ни да се упозна са својим колегама странцима. Тако све до последњег дана пред утакмицу. Он је преживљавао сам своје мисли; прикупљао је снагу. Биће повучен овако — мислио је — сакривен од свих до задњег момента, а онда изаћи наједном и дати све од себе! Тако је било и најбоље. Двадесет дана он је био као у пустињи, изолован, усамљен ван људи и догађаја. Шта се све у његовом осуству учинило, шта припремило и како наелектрисала јавност, колико ли је његових слика изашло у новинама... он то све није знао. Читаво брдо жеља сручило се на његово име; престоница је била узбуђена, нервозна, а и цела јавност; погледали су у сваки аероплан који би тих дана надлетао варош и говорили: ево, ево га Перић! Да би га ободрили, наши учинише једну несмотреност: доведоше га дан пре утакмице из оне пустиње и духовне изолованости и показаше му наједном огромне стадионе, упознаше га са колегама — асовима страних држава и рекоше колико који има оборених балончића... Показаше му рпу новина са његовим сликама и именом и толике наде целе нације просуте и везане за њега! Перић се само забезекну. Он је био частољубив, амбициозан више него што требаше, умео је да се залети, да жеље не одмери према снази, — и кад све то виде, кад сагледа оне превелике трибине за свет, замисли масу, великодостојнике, ђенерале, министре (рекоше му ко ће све бити) он изгуби присуство духа и морал поче да попушта. Толике наде га просто смрвише. Док је био тамо у пустој пољани, сам, далеко од вреве, док није знао за буку новинарску и таласе јавности загрејане толико за његово име, он се храбрио и напајао снагом и решеношћу, замишљао је и победу. Али сада, пред свим тим што сагледа, он клону. Поче да га мучи сумња: — а ако нешто не оборим ниједан, као што ми се дешавало неких дана... шта онда? Изађе му пред очи слика масе уздигнутих глава, сви претворени у очекивање, набијени жељом да викну, не, већ да заурлају громогласно „ураа" кад он обори балончић — а он ништа: балончић бежи и бежи, као што је већ чинио, а он јури за њим. Јури, нервира се, баца погледе доле, време пролази, сви га гледају... маса под њим дахће, врпољи се и чека, чека, а ниједног бода нема. Па кад понова сагледа резултате и упореди своје, као да то дотле не беше видео, изгуби се још више. И оно што га је командант бодрио: — Како је, Перићу! Ми очекујемо; држ'те се добро, увек сте нам били најбољи... учини на њега још горе, те он не могаде да одговори ништа тога момента, само ооети да бледи.