Opštinske novine

Правна хроника

1021

синој ван регулационе линије и поред дате обавезе Поглаварству да ће тај зид порушити. Питање накнаде за земљиште ни;'е било предмет расмотрења како у првостепеној тако и у другостепеној одлуци, те то питан>е није могло бити предмет расправе ни код онога суда, за чију је расправу надлежан редован суд у смислу § 111 Грађевинског закона." Најмаша удаљеност дворишних зграда од 5 метара мора у сваком случају бити задозољена, ако сигурноет од пожара и други захтеви не траже и већу меру. Сопсгвеник је тражио код Градског поглаварства у Београду одобрење планова за дозиђивање зграде на свом имашу у ул. Штипској бр. 2 кварт XIII у Београду. Од овог тражеша је одбијен одлуком Г.О.бр. 1888 од 11 јуна 1937 год. са разлога, што пројектовано дозиђивање не испуњава услов из чл. 8 т. 3 Грађевинског правилника за град Београд, јер његово одстојање од крила постојеће зграде из Куршумлијске ул. не би износило 5 метара, како захтева пом. пропис, а такво дозиђивање не може бити одобренк по § 117 Грађевинског закона. Заинтересозани сопственик изјавио је против ове одлуке жалбу Министру грађевина, која је са истих разлога као у првостепеној одлуци одбачена министрозим решењем. У тужби на Државни савет против министровог решења тужилац је истакао, да примена оног прописа Грађевинског правилника, због којег је одбијено његово тражење одобрења планова, захтева претходно доношење Уредбе о извођењу регулационог плана, која би одредила врсте насеља, а како та Уредба још није донета, није могао ни он бити одбијен по оном осн.озу. И Државни савет својом пресудом бр. 6811 од 3 маја 1938 год. одбацио је тужбу са следећих разлога „Према чл. 8 под 3 Грађевинског правилника зи град Београд — најмање одстојање зграда у дворишту и ако рачун по ст. 2 овог члана друкчије похаже, не може бити испод пет метара, ако сигурност од пожара и други захтеви не условљавају већу меру. По овом пропису, дакле, одстојање дворишних зграда, и без обзира на рачун по ст. 2 чл. 8, ко,и ово одстојање одређује према врсти наоеља, не може ни у ком случају бити мање од 5 метара. Зато је у погледу тога минималног одстојања дворишних зграда, које у сваком случају мора бити задовољено, без важности докошење Уредбе о извођењу регулационог плана, која има да утврди врсте насеља — густо, средње и ретко насеље — према чему се по чл. 8 ст. 2 одређује величина удаљености дворишне зграде од уличне или међусобна удаљеност дворишних зграда, јер ће и после доношеша те Уредбе, без обзира на врсте насеља њом одређених, увек морати бити задовољан онај минимум одстојања дворишних зграда од 5 метара. Зато је неумесно тужиочево позивање и истицаље да се од њега, пре доношења Уредбе, није могло захтевати да пројектовано дозиђивање буде удаљено од постојеће зграде 5 м-етара. И кад Уредба буде донета, то остојање мораће бити поштовано, с обзиром на цитирани чл. 8 ст. 3 Грађев. правилника, по коме оно мора бити задовољено и кад рачун п-о чл. 8 ст. 2 — одстојање по врсти насеља — показује друкчије.

Како тај услов из Грађев. правилника пројектовано дозиђивање није испуњавало, управна власт је правилно поступила, сходно § 117 Грађевинског закона, кад је одбила одобрење за то дозиђивање које р противно пропису Грађевинског правилника, а тужба се показује неумесна и као таква је одбачена." Одлуку управне власти о грађевинској дозволи једном лицу може друго лице напасти тужбом на Државни савет само ако је њом тангирано његово право или непосредни интерес. Одлуком Градског поглаварства — Београд одељак у Земуну З.О.бр. 5961 и Гр. бр. 88 од 21 априла 1938 год. издато је Краљић Персиди грађевинска дозвола за подизање привремене грађевине на имању у улици Излетнички пут бр. 136 кат. парцела 1406 у Земуну, које имање улази у косину регулационим планом Земуна предвиђену као „зелени појас", с тим да се употреби било за јавне насаде, било да се изгради слободним грађевинама. Миниетар грађевина, поводом жалби у решењу именованих лица, оснажио је ову одлуку Поглаварства нашавши да се ради о подизању привремене грађевине, допуштене под уелозом из § 116 т. 2 Грађевинског га:кона, а да је тај услов испуљен и важи и у спорном случају. Именовани тужиоци, тражећи поништај министровог решења, истакли су да је оспореним министровим решењем повређен закон који не допушта зидање и васељавање у заштитном појасу, да на спорни случај не може имати примене § 116 т. 2 Грађевинског закона и да су на овај начин оспореним решењем повређени и њихови лични интереси као околних суседа, јер би подизањем спорне зграде био покварен леп изглед са њихове постојеће куће. Њихову тужбу је одбацио Државни савет својом пресудом бр. 27413 од 28 октобра 1938 године са ових разлога: „Према чл. 15 Закона о Државном савету и управним судовима: Управни судови суде по административнии споровима. Административни је спор само између појединаца и\и правног лица с једне и управне власти с друге стране, а постоји онде, где је актом управне власти повређено какво право или какав непосредни лични интерес тужиоца, заснозан на закону. Постоји ли у даном случају овакав интерес оставља се суду на оцену. У спорном случају, међутим, тужиоци траже поништај оспореног министровог решења „у општем и јавном интересу", како сами у тужби наводе, због наводне повреде § 17 Грађевинеког закона, те им по том основу, с обзиром на цитирану законску дефиницију административног спора, недостаје легитимација за покретање истог. Ни као „околни суседи" земљишта на коме ће се подићи спорна зграда тужиоци немају легитимацију за тужбу против оспореног министровог решења. Њихова постојећа зграда, којој би се, како наводе, покварио изглед подизањем спорне зграде, није у непосредном суседству са парцелом на којој ће се подићи пројектована зграда, не граничи се са овом, него је према њој у „околном суседству". Зато подизањем те нове зграде може бити тангиран само индиректан, посргдан интергс тужиоца, коме, према наведеном чл. 15, није пружена управно

19