Opštinske novine

Правна хроника Одлуке Државног савета

Принадлежности државних службеника и пензионера ослобођене су свих самоуправних приреза За ово питање интересантна је и начелна пресуда Државног савета бр. 9952/38 од 12 јануара 1939 год., којом је пресуђен следећи случај: „Платежним налогом градског пореског уреда града Осјека тужилац је позван да плати 187,70 дин. на име ванредног једнократног социјалног приреза, разрезаног на основу градског правилника о овоме прирезу. Приговор тужиочев противу овог налога одбацило је градско веће снојим закључком од 18 децембра 1937 год. бр. 53753/936. Противу овог закључка тужилац ее даље жалио, али му је жалба одбачена одлуком Банске управе у Загребу, бр. 12882/937, противу које је даље покренуо спор код управног суда у Загребу, а који је спор расправљен пресудом, противу које се сада жали Државном савету. Гледиште тужиочево било је, да је као државни ■службеник ослобођен свих самоуправних приреза на о-снову § '97 Ч. 3., па да тако није обавезан плаћати ни прирез који је овде у питању. Управна власт у оба степена, а тако исто и управни суд у ожалбеној пресуди, схватили су ствар тако, да ванредни социјални прирез, који је овде у питању, није у ствари никакав прирез иако носи име приреза, већ једном самосталан самоуправни порез, а ослобођење из § 97 Ч. 3. не односи се и нај овај порез. Према томе тужилац би, иако државни службеник, био обавезан да овај прирез плаћа. Државни савет је нашао, да гледиште, како управних власти тако и Упранног суда у ожалбеној пресуди, није у складу са законом, услед чега не могу опстати ни спорно решење ни ожалбена пресуда, а са ових разлога: У §97 4.3. прописано је: „Принадлежности државних -службеника и пензионера ослобођавају се свих самоуправних приреза." Истим законом одређена је висина плата државних службеника, а да би та плата била осигурана и функционисање државне службе обезбеђено наведеном одредбом искључена је наплата самоуправних приреза. Под изразом самоуправног приреза у овоме пропису није се мислило само на прирез у строгом техничком смислу, тј. такав који се наплаћује према непосредном порезу, већ на сваки самоуправни намет без обзира на његов назив, јер се само тако осигурава за државне службенике она плата коју овај закон одређује и иначе обезбеђује функционисање државне службе. Ако је употребљен израз „прирез", за који се може узети да је ужи од израза „намет", „дажбина" или који други, то је учињено с обзиром на

то да је тај израз уобичајен и њиме се назива све што самоуправе наплаћују од грађана. Да оваква навика у називу постоји доказ је и сам правилник, на основу кога је у овоме случају тужилац позван на плаћање, у коме је самоуправни намет односно порез назван прирезом, и ако се овај не наплаћује према висини пореза. Према томе за обавезу тужиоца, као државонг •службеника, на плаћање ванредног социјалног приреза, уређеног градским правилником, без важности је да ли је он самоуправни прирез у строгом техничком смислу, сагласно његовом називу, или је самосталан самоуправни намет, као што је узето у одлукама власти и ожалбеној пресуди. Јер ма како да је, у погледу државних службеника све долази под ослобођење из наведеног §-а 97 Ч. 3. Уз то, кад овај закон искључује могућност наплате самоуправног приреза на плате државних службеника, дакле један прирез који би служио директно самоуправи односно њеном одржању, онда, и у толико пре, не може бити приреза и за оне задатке које самоуправа има да извршује, какав би овде елучај био. Околност што се величина приреза не одређује према висини плата службеника, већ према ве.\ичини закупнине стана (§ 2 Правилника), овде је без важности, пошто прирез и на овај начин одређен терети директно плату државних службеника. Наплату самоуправних дажбина на плате државних службеника искључује закон, услед чега би се изузеци од овог могли чинити опет законом а никако и правилником, по гогову градским правилником, као актом мање правне важности од закона. Према томе градски правилник о установљењу ванредног социјалног приреза у супротности је са законом, у колико би се односијо и на државне службенике, па се као такав не може ни примењивати на државне службенике. Следствено тужилац, као државни службеник, није обавезан на плаћање истог приреза. Са ових разлога Државни савет је морао уважити жалбу и ожалбену пресуду преиначити, а истовремено и пресудити да се тужба уважи и осшЈрено решење Банске управе поништи, као што је овде и учишено." Принадлежности градских службеника одређене Статутом Дирекције трамваја и осветљења овлашћена је општина да мења и без измене самога Статута. Пензионисани градски службеник поднео је Државном савету тужбу против министровог решења којим је одобрена општинека одлука о његовој пензији. У тужби је истакао два приговора против министровог решења: што са активним принадлежностима није на-