Opštinske novine

424

Београдске општинске новине

мирен до краја месеца у коме је пензионисан и што му за основ пензијских принадлежности нису узете активне принадлежности како су предвиђене Статутом него принадлежности смањене прво са 4°/о одборском одлуком па затим још за 3°/о Правилником за извршеше буџета, док он налази да се нису могли на тај начин мењати и смањивати износи принадлежноети Статутом одређени него само путем измене самог статута. Одбацивши ову тужбу својом пресудом бр. 11825/37 Државни савет је стао на становиште, да <се у спору против решења о пензији не може потраживати и исплата евентуално неисплаћених принадлежности активног статуса него да такво тражење има да буде предмет посебног поступка и посебне одлуке, а што се тиче другог питања — да ли је одбор могао, и без измене одредаба Статута о принадлежностима, да смањује својим одлукама износе принадлежности ту је Државни савет нашао да је сам односни Статут предвидео и допустио такву могућност. Образложење наведене пресуде је следеће: „Питање да ли је Богосављевић измирен са половином активних принадлежности до краја месеца јуна 1936 године, не може бити предмет овога спора пошто је решешем градског већа односно оспореним решењем расправљено само право његово на пензију и на основу тога одређена му количина личне пензије. Стога Државни савет није ни улазио у његову оцену. У колико пак стоји, тужиочев навод да није у потпуности измирен са активним принадлежностима, може се са оваквим захтевом обратити својој надлежној власти и у односу расправе свог евентуалног права. Величина активних и пензијских принадлежности службеника Дирекције трамваја и осветљења уређена је Статутом од 1929 године. Овако утврђене плате и пензије не престављају непромениве количине, јер је у чл. 79 Статута Дирекције трамваја и осветљења предвиђено да ће ое принадлежности службеника и пензионера наново регулисати ако се промене животне прилике или вредност народног новца. Ове измене принадлежности односно прилагођавање принадлежности новим приликама овлашћен је да изведе Суд по одобрењу општинског Одбора (чл. 79). Дакле измена статутом одређених принадлежности искључива је надлежност општинских органа и није везана за измену Статута. Према овоме смањење принадлежности за 4°/о и 3°/о има свој основ у Статуту Д.т.о. услед чега је приговор тужбе, у погледу законитости смањења принадлежности, неуместан." Забрањено је извођење балвона и еркера у улицама широким испод 12 метара. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 6267. од 20 априла 1939 год!., којом је пресуђен овај случај: „Тужиља тражи поништај оспореног министровог решења, који потврђена одлука Градског поглаварства у Београду Г. О. бр. 8416 од 12 новембра 1938 год. о одобрењу измене плана за зграде непосредног — граничног тужиљиног суседа Манојловића Милана и жалба тужиљина против исте одлуке одбачена. Тражећи поништај министровог решења тужиља истиче да је оште"ћена у свом праву неправилном применом грађевинско-

правних прописа од стране управне власти у корист именованог Манојловића а на њену штету, као његова непосредна суседа. Министар у свом оспореном решењу сам истиче да стоји тужиљино тврђење о томе да је оштећена одобреним измењеним планом именованог, али да би штета именованог била још већа ако би ое његова зграда — већ изграђена — саобразила грађевинским прописима. Државни савет налази: Сама општина као управна власт првог степена, одлучујући о захтеву тужиљиног граничног суседа за измену плана његове зграде, утврдила је, да према протоколу регулације Т.Д. бр. 39304/38 ширина улице Захумске, у којој су иман>а тужиље и њеног именованог суседа, износи 10 м., и да чл. 24 ст. 1 Грађевинског правилника за град Београд не допушта извођење балкона и еркера у улицама чија је ширина испод 12 метара. И поред тога, општина је одобрила именованом тужиљином суседу измену плана зграде и изЕођење еркера, чиме је по признању -саме управне власти оштећена тужиља као сусед, са тог разлога што је именовани већ изградио односну зграду и што се спорном изменом тужиљи износи мања штета него што је била она коју би трпео именовани ако би се спровело саображавање његове подигнуте зграде грађевинским прописима. Према томе, неспорно је да је одлуком управне власти о одобрењу измена плана за зграду именованог повређен пропис чл. 24 ст. 1 Грађевинског правилника за град Београд, који забрањује извођење балкона и еркера у улицама широким испод 12 метара, као што је случај са односном улицом, и да је из те повреде јавно-правног грађевинског прописа, извршеног од стране управне власти, проистекло оштећеше тужиљина права, а разлог истакнут од управне власти у оправдање таквог поступања нема никаквог основа у закону. Зато је пресуђено као и диспозитиву." Ако су за тражену грађевинску дозволу испуњени сви законски услови онда је она право онога који је тражи и мора му се издати без икаквих у■слова и ограничења, која немају основа у закону У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 6255 од 30 марта 1939 год., којом је расправљен овај случај: „Жалилац Порубиновић Коста тражио је од општине прилепске грађевинску дозволу за подизање зграде на свом имању у Прилепу. По том тражењу општина му је својом одлуком бр. 13690 од 27 јула 1937 године издала грађевинску дозволу али под условом да то буде привремена грађевина — бандрук — чија вредност не сме прећи суму од 20.000.— динара, а за издавање такве условне грађевинске дозволе општина се позвала на § 116 Грађевинског закона. Именовани сопственик је изјавио жалбу Среском начелнику против општинске одлуке о условној грађевинсиој дозволи и та је жалба одбачена решењем Среског начелства у Прилепу бр. 14691 од 19 октобра 1937 године, а општинска одлука потврђена са разлога у њој наведених. Противу решења другостепене власти по спорном питању именовани је поднео тужбу Управном суду, која је одбачена ожалбеном пресудом са разлога што је и управни суд нашао да је општина, будући да није донела уређајне основе, једино могла да