Opštinske novine

Правна хроника

425

изда грађевинску дозволу за привремену грађевину у смислу § 116 ст. 2 Грађевинског закона, а у |вези '031 § 7 ст. 3 Истог закона. У поднетој жалби, тражећи поништај ожалбене пресуде, жалилац истиче да у грађевинском закону није било никаквог освова да му се ускрати грађевинска дозвола за подизање грађевине од тврдог материјала, какву је траааио, и да му <се изда дозвола за подизање привремене грађевине — бондучаре — одређене вредности, што уопште није тражио. Државни савет налази: Жалилац је тражио грађевинску дозволу за подизање зграде на свом односном имању у Прилепу. Спроводећи потребан поступак и одлучујући о жалиочевом тражењу општина није утврдила да за издавање тражене грађевинске дозволе недостаје који од оних законских услова из §§ 84—90 Грађевинског закона, којима је условљена свака грађевинска дозвола и у оквиру којих се протеже оцена општине као грађевинске власти првог степена у чијој је надлежности издавање грађевинских дозвола — § 85 Грађевинског закона. Чим стоји, дакле, да тражена грађевинска дозвола није у опреци ни са једним од цитираних грађевинских прописа, којима је у јавном интересу везан сопственик кад зида на свом земљишту, иста је морала бити издата онако како је тражена, а свако ограничење и постављање услова без основа у јавкоправним грађевинским прописима, као у спорном случају, претставља повреду права својине, загарантованог и Уставом (чл. 22) и Законом (§ 211 Грађанског законика). За своју одлуку о условној грађевинској дозволи управна власт се позвала на § 116 Грађевинског закона, што је усвојио и Управни суд у образложењу своје пресуде. Тај пропис у ст. 1 претпоставља да је уредно донет регулациони план и да је њиме извесно земљиште одргђено за саобраћај или друге јавне потребе, па се на таквом земљишту забрашује грађење, док га општина не преузме путем експропријацијг, с тим да рок забране буде утврђгн Уредбом о извођењу регулационог плада а у от. 2 овдашћује општину да и на таквом земљишту, које је регулационим планом и Уредбом о његовом извођењу одређено за јавше потребе, може да одобри грађење али привремено, -с правом да у даном моменту захтева рушење истог без права на накнаду сопственику. На спорни случај управна власт није могла да примени овај пропис, јер сам признаје, а од тога полази и управни суд, да није, противно §§ 3—18 Грађевинског закона, донела уређајне основе у које спада и регулациони план, без којег не може уопште доћи до примене § 116 Грађевинског закона, јер у овом пропису садржина ограничења права својине законодавац је допустио у јавном интересу, а да то јавни интерес и захтева показују само уредно, ;на законом предвиђен начин, донет и одобрен] регулациони план. Нји § 7 ' ч ст. 3 Грађевинског закона.ј на који се позвао управни суд, не пружа основ за ограничење тражене грађевинске дозволе, јер тај пропис| предвиђа могућност обуставе сваког грађења само у случају кад је општина пропустила законске рокове за доношење уређајних основа па је надлежна власт наредила израду истих о трошку општице, а није утврђено да је наступио такав случај. Према томе, управна власт је противно закону у-

скратила жалиоцу грађевинску дозволу какву је тражио, а издала му грађевин-ску дозволу везану за ограничење и услове који немају осноза у грађевинским прописима. Зато је управни суд имао, по поднетој тужби, да поништи незаконито решење управне власти, а како га је он неправилно потврдио, Државни савет је преиначењем пресуде управног суда, на основу напред наведених прописа Закона о грађанском судском поступку у вези са § 58 Закона о пословном реду у Државном савету и управним судовима, поништио то незаконито решење управне власти." Ако сопственик тражи парцелацију земљишта дужан је бесплатно уступити део тога земљишта планом предвиђеног за јавне потребе. Ово становиште заузето је у пресуди Државног савета бр. 3786 од 5 априла 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Одлуком Градског поглаварства у Загребу бр. 17482 од 18 фебруара 1938 год. одбијена је молба „Орешчанин" д.д. и Орешчанина Симе којом су тражили да 'Се одобри парцелација њиховог земљишта у Загребу (кат. чест. 4388/4) у власништво и посједовне сврхе ради продаје, а да се не примање § 56 Грађевинског закона. Поглаварство је односну молбу одбило са тог разлога што је предметно земљиште генералним планом предвиђено делом за јавни парк а делом за јавну цесту и да се утолико приликом парцелације мора бесплатно уступити општини, како то наређује § 56 Грађевинског закона, и без обзира !на то у ком се циљу врши парцелација, јер да закон у том погледу не прави никакву разлику. По жалби заинтересованих сопственика Банска управа у Загребу својим решењем бр. 10106 од 5 априла 1938 год. поништила је одлуку Поглаварства нашавши да се парцелација у еврху проведбе промене поседовних одношаја може одобрити и без примене § 56 Грађевинског за1кона и да зато Општина треба да одобри спорну парцелацију, тражену у том циљу), а под условом да нема •сметње из § 55 истог закона. Поглаварство је поднело Управном еуду тужбу против решења Банске управе и та је тужба одбачена ожалбеном пресудом јер је управни суд нашао да општина, одбијајући одобрење парцелације, мора да наведе чињенице из којих ће се видети да стоји случај забране парцелације из § 55 ; ст. 2 т. 2 Грађевинског закона, на који •се пропис општина позвала у својој одлуци, и без обзира на могућност примене § 56 Грађевинско.г закона. Државни еавет налази: У § 56 Грађевинског закона је предвиђено, да . власници ко;и парцелишу своје земљиште, морају уетупити општини бесплатно и неоптерећено планом предвиђено потребво земљиште за јавне саобраћајне и слободне површине, (улице, царкове, тргове, кејове и слично) дуж његова лица. У конкретном случају тражено је одобрење парцелације земљишта генералним планом делимично резервисаног за јавни трг и јавну цесту. Парцелација тога земљишта није могла да се одобри, сходно императивном пропису § 56, без бесплатног уступања општини оног дела који је генералним планом предвиђен за наведене јавне потребе, Међутим сопственици су тражили парцелацију без при•МеНе § 56 и општина је такву парцелацију морала да