Opštinske novine

390

Београдске општинске новине

фитиљ неугодно мирисао и димио да ее издржати не би могло. Биа је слаткоуст дед мој, јер су његове еснафлије и пријатељи код бакал-Мите гутали просто његова причања о ранијим нашим борбама са Турцима, о славном и њима недостижном напретку Запада (два пута је и у Беч путовао: једном колима, једном лађом), или о нечему егзотичном и тајанственом, што би се после препричавало по свој махали, као оно чувено његово о далеком и шлемом Јапанском царству. Словенски тип, плаве косе, висок, плећат, снажан, ма да у то време већ човек у педесетим годинама живота, увек богатог, чак раскошног одела. На глави је носио фес вишњеве боје са плавом свиленом кићанком. Над кошуљом од танког, у кући тканог платна, имао је црвен фермен или гајтаном ишарани модри џемадац, а изнад тога плаво гуњче, црвеном чохом постављено, са широким рукавима. Даље, носио је широке чакшире од фине плаве чохе са тесним ногавицама, а на ногама плитке црне ципеле са белим чарапама. Око паса стезао га је пошироки бели појас од танке свиле дуг више метара, да су чељад из куће морала држати други крај, док га је он око себе умотавао. Затим би преко свега тога пребацио од јаког сукна тешко џубе оперважено око врата црвеном лисичином. У рукама увек носио је китку босиљка и танки штап од абоноса. Висока чела умних очију, одлучан, али и мек кад треба, он се истицао међу Србима и Турцима. Грци и Цинцари нису га волелизбог његове широке руке, и слободна израза. У добрим приликама добар и весео друг, у лошим још бољи саветник и помагач, чича Никола био је вољен и цењен од својих еснафлија, и како је увек био прибран, хладан, достојанствен и одлучан, а турски је добро говорио, био је погодна веза између Срба и Турака, са којима се тих година све теже могло радити и живети. Осећало се већ у ваздуху да је Турцима одзвонило у Србији, ,и због тога они су били све нервознији. Сваки се час долазило до сукоба између Хришћана и Турака, било пред властима или у трговању међу људима, било на капиџицима међу женама, на улици или чесмама међу децом; Хришћани су попуштали, али се из свега опажало да је стрпљењ|е исцрпено, и да се још дуго тако неће моћи издржати. А Турци су били све бешњи и необузданији. Нарочито они у тврђави, а после и ови у вароши. Ко би пролазио поред Калемејдана, није смео ни главе окренути ка џомбастим пољанама, кад би се по њима делије џилитале. А кад би још те делије из града изашле и упутиле се Савском улицом, онда би се ћепенци спуштали, дућани затварали да неко не страда у својој кући. У таквој дакле загушљивој и неиздржљи-

вој атмосфери свану крвави и несрећни дан на Чукур-чесми. Глас о смрти оног српског дечака, и оружани сукоб између Турака и Срба, муњевитом брзином се рашири кроз целу варош. Под утицајем страшног догађаја, свет се узрујао и све се заталасало; огорченост и освета сваког тренутка могла је праснути и довести до недогледних последица. У недељу по подне 3 јуна 1862 године, скупила се српска младеж, слуге и шегрти са бакрачима, ђугунима и ћуповима, да на Чукур-чесми наточе воде. Чесма се налазила у близини турске полиције и њихове касарне. Из ње било је дошло неколико турских војника са тестијама по воду, Турски низами не хтедоше чекати на ред, потискоше наше момке да би пре свију воду наточили. Момчад јсе успротиви и поче свађа. У гужви разбије се крчаг једноме низаму, а овај наљућен удари разбијеном тестијом једног нашег дечака по глави. Из ране крв је потекла, наста вика, псовка, дотрчаше околни Срби, као и Турци, дође и наша полиција да одведе насилника турског у затвор; ту се нађе и тумач — терџуман Сима са два жандарма, и поведоше низама српској полицији. На несрећу ова поворка имала је проћи поред турске касарне, и кроз прозор турски војници опазе овај сП ј Ровод . Да би свог војника одбранили, они оспу плотун на наше жандарме. Терџуман и један жандарм српски беху убијени, а остали се разбегоше. Тог истог дана, при сахрани ове двојице, десило се да негде око Коларчеве куће, наста дуже пушкарање и са града топовска пуцњава на варош. Свет заплашен остави мртваце на сред улице, разбегне се и после тога дуго је времена потрајало, док су се грађани окупили и пратња продужила ка гробљу. И збиља, ова[ догађај на Чукур-чесми био је дуго очекивани знак за побуну против Турака, варош се подели у два љуто завађена табора, на Турке и Хришћане. Центар борбе био је горе око полиције на Зереку, даље, око џамије код Евангелиске цркве, и на ВарошКапији испред Саборне Цркве, где су се Српски грађани ушанчили, подигли барикаде да затворе долазак турске војске из тврђаве. Један хоџа док је певао на минарету би убијен, и сада наста пушкарање са обе стране. И тако трајаше до саме зоре. Турци из града бомбардоваху варош кумбарама, док Турци варошани бежаху из својих домова у џамије. Градске капије ушанчене беху пуне Турака, Срби их опколише и не пуштаху никога ни тамо ни амо. Породице српских кућа бежаху преко брда, поред данас Вајфертове пиваре, за Топчидер и Кошутњак. И савска чаршија затвори се одмах, нарочито она око „Лимана", где су некако куће и баште Хришћана и Турака и сувише измешане. Турци, на први знак узбуне, веома несигурни међу многобројним Хришћанима, који год могаху побегоше у тврђаву са породи-