Opštinske novine
Три виђења Свете Петке
391
цама и децом, оставивши и дућане и куће своје отвореие, пуне робе и свакога блага. Ипак добар број њих, баш оних најмирнијих и најпажљивијих према Хришћанима, зване Ерлије, не могаху се дочепати тврђаве, и остадоше тако рећи на милост и немилост својих дојучерашњих суседа и муштерија. У последњем тренутку успеше само да се склоне у ону џамију поред „Лимана"; затворивши се у њу са женама и децом, и чекаху спас или пропаст. Али ствари су ишле све на горе. Горе у вароши водиле су се борбе и доста је Срба било изгинуло, а већ бомбардовање из тврђаве толико разјари Хришћане, да се Срби са савске стране скупише око џамије у намери да побију све који су се у њу склонили. Сваким даљим часом гомила око џамије била је већа, раздраженија и цретила све оштрије Турцима у њој, али продрети у џамију није могла. Била је то висока грађевина од камена, а капија и капци на прозорима, као што рекосмо раније, били су од кована гвожђа. Са свих страна Срби Хришћани, из свих Савских махала, оружани до зуба, стизаху у буљуцима џамији, решени да се љуто освете Турцима, да руше, да пале и све што стигну под нож ставе. Било се већ рашчуло да се у горњем делу вароши води јака борба, особито око Стамбол-капије, Видин-капије, Варош-капије, а и око Сава-капије. Све ове капије беху препуне турске војске, правих низама и аскера, којима беше већ немогуће докопати се градских зидина; они пуцаху из тих капија, сада утврђених као праве мале тврђаве, на Србе грађане који су их опсађивали. Тако исто и све џамије беху пуне Ерлија са својим породицама, добеглих из својих околних кућа ту да се заклоне, али на пуцање наших они одговараху слабо, тек бранили се од напада споља. Међу првима око џамије на „Лиману" био је познати јунак са Мишара, сада већ у годинама Бакал-Мита, који је храбрио, соколио, позивао и наређивао шта има да се учини у опсади ове џамије. Он је, тако, наредио да се донесе гомила горивог материјала са обале, из дућана и авлија; затим, читаве тулумине катрана из околних магаза, трупци луча, слама, како би се што боље запалила џамија, или бар угушили димом они који су били у њој. Бакал-Мита, наоружан до зуба, сакупио је био око себе читаву чету све самих „голаћа", који су били способни на свако херојско дело, али којима овде ипак није било места. Били су то већином доскорашња раја, сироти радници са обале, Херцеговци и Босанци, па силовити Црногорци, сви оружани јатаганима и старим турским пушкама. Целога дана, у више махова, јуришали су на џамију, али нису могли продрети. У један мах провалише један део врата, али Турци кроз тај отвор из џамије оспу жесток плотун. Сре-
ћом само је неколико рањено, али напад се одби. Ту и наш Бакал-Мита би рањен у десну руку и мораде се са осталима повући. Мало после овога запалише скупљено гориво око џамије и гомила повика: — У огањ, у пламен с њима! Пламен нека им суди! Доста су нам наше очеве и браћу на коље набијали, жене и децу под нож стављали! У огањ с њима! Тако је гомила разбешњена викала, док огањ бљесну и поче пламен лизати уз камене зидове, али није могао учинити велике штете. А ветар са Саве дувао је у супротном правцу и не даде густом и отровном диму од катрана да продре кроз високе прозоре у џамију и да погуши скривене Турке у њој. У томе паде ноћ и народ уморан повуче се, и ако још увек велики број оста око џамије, да чува излаз Турака. Главни напад би остављен за сутра, када ће озго из горње чаршије доћи чета Црногораца, чувених да немају милости за Турке. Гомила је унапред већ уживала, чекајући на њих, па да свом силом груне на џамију, у којој је све склоњене била осудила на смрт. И стари Никола Јосифовић, са осталима, кад је већ пао први мрак, повуче се од џамије и оде у свој дом да се одмори. Жена и деца нису били избегли у Топчидер, и зато их онако уморан и забринут само погледа шта раде, и без вечере попе се на свој лепи чардак, одакле се видела цела Сава-махала; одатле, нешто ниже своје куће, опази он у мрачној ноћи велику силуету џамије, још светлуцаве сенке од неугашеног згаришта око њених зидова и онако, са висине назре у њеној] унутрашњости слабу светлост. — Последња молитва Алаху! помисли у себи стари Никола и брижан шта ће све из тога изаћи и ко ће најзад победити у ово) борби, леже на миндерлук да се одмори. Још му, је у ушима брујао хук разјареног народа, и у дну зеница светлуцала она чудна светлост из дна мрачне џамије, кад се стари Никола трже и погледа испред себе. Пред њиме је била висока, суха жена у дугој белој хаљини, са златним крстом на грудима. — Никола! Никола! Ти спаваш, а ниси се збринуо за невину децу и слабе жене поштених људи, са којима си целога века радио и друговао. Јесу ли те кадгод оштетили или понизили као роба? Без писмена и сведока давао си им хиљаде и хиљаде гроша и цванцика, и исто од њих примао? Јесу ли ти> кадгод закинули? Ти спаваш, а своје дојучерашње комшије, Ерлије, оставио си да их са женама и децом покољу. Ако су аге и бегови били бесни и мучитељи Хришћана, они ће платити за своја недела. Свирепи низам је сакривен у тврђави београдској, тамо одведи Бакал-Миту и његове голаће, а не овде да нападате муслиманску светињу и жене и децу у њој. Крв тих невиних жена, стараца и де-