Opštinske novine

400

Београдске општинске новине

си у серају..." Наше мајке, мало припросте жене, поготово све, неписмене, паметне, домаћице, чуваркуће — све су саме радиле. Баште су нарочито гледале. Савијале се око цвећа, заливале и догониле сваки стручак у ред, чистиле, плевиле — све својом руком. Наши очеви дочекивани су и испраћани као кнежеви. Кад долази отац кући то је претстављало догађај. Не само за нас малишане, у летње доба већином стално босоноге, него и за наше мајке. Гледале су оне на своје мужеве као на суверене, не из бојазни него из пијетет.а, као на главе и господаре куће. Читава плејада тих жена репрезентовале су Дорћол, у већем броју заступљене из породица грчко-цинцарских. Споменућу неколико. Ту вам је: Живка Антулова; У5уба Михалаћева; Љуба Ресавчетова; Минка Наумовића; Настасија Писа; Марија и Катарина Дединице; Стојанка Ткачица; Марија Мисирлићка; Гушиница; Дадиница; Бибиница; Анка Тефина; Ђеминица; Ана Ђулина и др. Њих спомињем нарочито стога што сам их виђао, познао, сусретао се са њима и слушао их у посети код своје мајке — Љубе Михалаћеве. У мојој детињој уобразиљи, по утисцима добијеним из разговора њихових — гледао сам на њих као на полубожанства... Тај, своје врсте критериум, могао сам изградити у себи под утисцима њихових паметних разлагања и препричавања, која су јако деловала на уобразиљу детиње душе. Ту су вам приче о дусима који се јављају, о ождајама које јуре и прождиру, о змајевима, о тарласонима. Све како тако, али њих је тешко било скинути с врата и ишчупати из свести и душе њихове визије. Док, међутим, нико не зна шта су то тарласони!... Љуба Ресавчетова прича и прикива за себе, као из књиге да чита. Тачно, лако и са изванредном гестикулацијом. А неписмена! Просто заноси. Кад хоће да подвуче оно што је важно она уме да употреби гест који убеђује. Застане мало па пошто погледа по свима присутнима, дајући погледу своме нарочити израз и гласу неку чудну боју, полако и достојанствено продужује: „Сестро, знаш ли, човек, у турском оделу, висок за два човека, стоји под „османлук" и без главе"!... Тајац и запрепашћење... Нико ни речи. Ударила приповедачица по дамарима. Ћути се... Док тек ће Минка: „Има, има нешто"... Ја, код оваких збивања, заборавим и другове и игру и предајем се својим бригама... Знајући кућу о којој се говори и да треба ићи тамо и проћи поред клетог осканлука, кадкад и у невреме, у сумрачак, ја сам већ пред очи себи ставио и у души изазвао све страхоте тсоје имам да преживљујем... Верујем', да ме је, доцније, то застрашивање, које није било намерно, као младића сачувало од ноћног живота. Куће просте, ниске, ћерамидама покри^ вене. Завршни редови ћерамида руком се дохватају и поправља се оно што ветар оштети. Боље куће зидом ограђене. Зид од камена, олепљен блатом од жуте земље помешане са сламом. То споља све временом отпадне и из места где се каменови састављају вире чуперци сламе. Капије дрвене са мандалима. На многима повећа гвоздена алка. Нешто слично звекирима. Пред капијом повећи камен. Ту се седи. Улаз у авлију открива стазу са ретким оштрим камењем по њој. Они тобоже претстављају калдрму. Десно и лево цвеће, цвеће... Све од улице па до улаза у кућу. Примитивно и, рекло би се, у нереду. Но није тако. Манир тога времена то је налагаој, и сматрало се, баш то за лепо и госпот^ ствено. Ту вам је шимшир и ружа мајска у бокорима. По стотину шибљика избијају "из корена у земљи. Па босиљак, лала, саса и шебој, лепа ката и лепи човек; каранфил и рузмарин; драгољуб, ладолеж и др. Али османлук, по страни, облигатан. Лоза и зеленило њеног лишћа као филтри за душу... Крупни гроздови висе и додирују главе пролазника... И старе и младе жене и девојјке китиле су се босиљком и задевале га у косу; жене испод феса и шамије на њему, за раз1лику од девојака. Па чесме, са којих се носила пијаћа вода, и кубуре са њима... Сатима се „капе" на чесми у очекивању да вода дође. Као да нас сунце озари кад се најави: „Добро је! Почела да тече!" Онда се пита: „Како иде?" и обично у почетку одговара: „танко као конац"... Али лица обасјана светлошћу која наговештава да ће бити и боље. Ту вам је: сака-чесма. Била је где је сада врх Јованове пијаце, на углу Косачине улице под, такорећи, самим прозорима сада куће удове Марка Миленковића, трговца; па Мала-чесма (чесмица), до Страхинића бана улице на празном простору поред куће пок. Милисава Миливојевића, трговца; Цитанлија, у Скадарској улици, која се некад звала ЦиГанском мклом, а на месту где Јевремова улица сече Скадарску, испод куће Ђуре Јакшића; па Чукур-чесма, чувена по датом поводу за историски догађај бомбардовања Београда од стране Турака са тврђаве (1862 г.) — на углу Добрачине и Јевремове улице, на месту где је сада споменик: у вези са тим догађајем. Све увек препуне светом. Тискање, гурање, разбијање тестија, разбијање глава, туча. Сав тај калабалук утишавали су и растурали квартовни жандарми. Уколико су ови недостајали и патролџије су долазили на смену и предузимали ову благотворну улогу. Ове сцене за нас, децу, биле су баш као наручене. Сеиримо са стране са извесним задовољством које нисмо скривали. Било нас је повише обешењака. Сем писца ових врста,