Opštinske novine

г

СЕЋАЊЕ НА СТАРИ ДОРЋОЛ

Задовољство би ми било ако успем да из толиких успомена, наслаганих у мојој души, узмем макар нешто, да бих могао унеколико да прикажем некадашњи наш Дорћол. Једно хоћу да подвучем одмах: да је Дорћол у раније време био типичан и врло интересантан крај нашег престоног града. Ја га памтим из раног детињства, још од своје четврте године, безмало још од самог почетка седме десетице прошлог столећа. Цела та седма десетица чини у неку руку раздобље између старог и једног новијег напреднијег Београда. До то доба Београд је носио обележје турског духа и турске културе — уколико би се овај израз култура могао употребити у вези са Турцима ондашњег доба. Отуда је период седамдесетих година киптео турским изразима, од којих су многи погрешно схваћени и изговарани: Ми, мали Дорћолци, деца из доба пре поласка својег у школу, нисмо могли схватити те речи друкчије него само као речи својег матерњег језика. Ја ћу поређати ^само неколико ради примера. Чувам их у свести и данас још, а међутим, оне су тако дубоко усађене биле у душу да сам их, сећам се, и као младић и по свршетку школовања несвесно често употребљавао по навици. Ево неколико. Калабалук је например била често употребљавана реч кад се на чесмама стицао свет у гомилама. Појам те нагомИланости и нереда, који отуда проистичу, даје реч калабалук. Тек само јекне .мајчин глас: „Тестије! Брзо! Брзо, док није калабалук. Бог те убио да те не убије! — да Бог да!" Овр дође мало и смешно. Али што ти је мајкн... Грди, псује, куне; али да јој је да се не испуни клетва њена... Кад неко навре да иде по неугодном, кишном 1 и ветровитом, времену, онда му се каже: Куд ћеш ,,по тај кјамет!" Сичмез је човек коме никад није доста: ни кад једе, ни кад пије... Делимеја — неуредан; човек који не пази на себе и на одевање своје. Шакламан — неспретан, незграпан. Израз се појачава са: „апа-траиа". — Прави се шакламан! Ћоргука. Пази, бре ћорзуко! И обично се још дода: отвори звркала! У време које спомињем Дорћол је био пун као кошница. Кипти од весеља и песме.

Пун примитивности, али и лепоте и чари. Ко је проживео то што је прошло, а дато му да преживљује и ово у садашњици, тај без бола не може да се преда сновима једног у истини срећног времена... И богат и сиромах пио је живот из пуне чаше. И опеван је Дорћол и у песмама називан малим Цариградом'. Све је у њему било као песма и сам он био 'је — песма. ,,Иде песма из Петраћеву башту." — каже Чича-Илија у својим Дорћолским послима. Моје детињство везано је било за сиромаштво, а преживљавао сам га, чисто невероватно, у срећи и задовољству. Са таквом мином на лицу, као изразом среће, сусретани су људи у оно доба и из најсиромашнијих редова друштвених. Сам живот је некако дизао дух. Није се знало за удобност, нити за боље од онога што се већ има. Оно што се имало подносило се и сматрало за најбоље. Свака оскудица чинила се као неминовност. Прижељкивања за „комодитетом" није било, јер и осећања за то уопште није било. Све је дисало једним добрим духом. „Кудеља се, — како песма каже — прела онда веселим срцем" — док би посматрач са стране на сав тај и овакав свет гледао као на мученике... Као дете сам научио да је највећа срећа бити задовољан собом... Тако онда, тако и сада до гроба... И људи и жене и деца — све је имало свој нарочити тип и физиономију. Мали уски сокаци некалдрмисани, кривудави, ноћу једва полуосветљени петролеумским светиљкама у фењерима на дирецима, распоређеним у великим растојањима. Нешто тајанствено скривало се у жмиркавим пламичцима, а човек који је од времена на време преко дана наслањао уз диреке своје танке и витке мердевине да би довео у ред стакло на ла,мпама или доправио нешто на фењеру — давао је утисак човека који за добро грађана игра велику улогу... Ми, деца, обично у игри, са парчетом хлеба у рукама, тискамо се и радознало погледамо навише, на његов рад, не слутећи да се непажњом нашом може да догоди нешто нежељено. Још ми у души одјекује звонки и претећи чичин глас: — Бежи, бре, да не закачим па да се згромуљам одавде! Куће и баште — сила, богаство... У причању о лепоти башта и цвећа и чистоти и поретку у кући говорило се: „знаш, као да