Opštinske novine

Разговори с београдским уметницима и ињижевницима

II СЛИКАР УРОШ ПРЕДИЋ

Урош Предић, припада оној генерацији која је пре више од пола столећа крчила путеве модерној европској уметности у тадашој малој, конзервативној и културно заосталој Србији. Та генерација је тај посао извршила часно и поштено, а Урош Предић је, уз вајара Ђорђа Јовановића, још једини живи прет-

Г. Урош Предић у своме атељеу

ставник њених стремљења. Он је уједно и први српски претставник реалистичког сликарства и до данас најбољи српски сликар жанра. У свом преко шездесетогодишњем јавном раду, Урош Предић никада није испољавао

амбиције да обележава неке епохе, неке нове правце у уметности, да оснива своју школу, па чак ни тенденцу да ск!реће пажњу на себе и свој рад. Он никада није имао ни реформаторских ни водећих амбиција. Он је одувек био тихи и марљиви радник, који налази задовољство једино у оствареним резултатима свог рада, без обзира на то да ли те резултате неко види или не. У својој аутобиографији, бацивши ретроспективни поглед на цео свој рад до 1921 године, он дословно каже овако: ,.Моја биографија могла би се исписати у неколико врста, јер моји су дани текли обичним током живота обичних људи, у истрајном раду, без занимљивих авантура, којима обилују животи уметника, без истакнуте улоге у нашем друштвеном животу, па и без осетних утицаја на напгу уметност. Истина сваки радник доприноси свој позитивни део општем напретку, па сам и ја дао свој прилог, у којем има и нешто новог и оригиналнога; али не у толикој мери, да би моја појава чинила видљиву етапу на путу развића наше културе. Нисам пошао сасвим новим неслућеним правцем, отварао нове видике, давао тон једном покољењу, стварао укус своме добу и забележио своју личну ноту у листовима наше културне историје. Штујући ауторитет великих претеча, који су својим делима дали норму признавану и непремашену кроз дуги низ векова, ја сам се трудио да им се приближим у отмености схватања и искрености осећања, у тачности опажања и у верности приказивања природе у слици, а нарочито човека и његове душе. Усто ми је нарочита брига била солидност технике." Таквим схватањем свог рада и своје улоге Урош Предић је створио једно опсежно и солидно дело, око којег се никада неће водити жучне дебате и тући битке, али које ће, у то се не може сумњати, преживети, све пролазне савремене школе, правце, линије и... „изме", као и све неуметничке елементе уведене у савремену уметност. Услед свега тога име Уроша Предића у историје српске уметности неће претстављати једну одређену епоху, него једно одређено дело.