Opštinske novine

556 г

Београдске општинске новине

дана и Ђоку Дунђерског, Св. Николу за породицу Предић итд.; затим многобројне слике из народног живота, већим делом са дидактичком тенденцом, као што је на пр. позиата слика „Весела браћа — жалосна им мајка" и „Сироче на мајчином гробу"; слике по мотивима из народних песама, међу којИма је најпознатија популарна Косовка-девојка; многобројне жанр-слике, те неколико великих композиција међу којима угледно место заузимају „Лазарево васкрсење" и „Св. Никола спасава бродоломнике". — Једно с другим Урош Предић рачуна да је израдио преко хиљаду слика. И поред своје високе старости, он је још увек оран за посао и марљиво ради. Не прође дан а да не проведе по нзколико чаоова у свом атељеу у Жоржа Клемансоа улици, бр. 27. Када сам га посетио јуна месеца и саопштио му да „Београдске општинске новине" желе да донесу низ литерарних портрета истакнутих београдских уметника, комбинованих са њиховим аутентичним изјавама, па када сам га замолио да ми у то име одговори на неколико питања о себи, свом раду и о схватању уметности, он се замислио и одговорио ми: — Верујте ми да сте ме довели у неприлику. Не бих хтео да Вас одбијем, а исто тако не бих желео да будем први. Никада се у животу нисам нигде гурао, нигде предњачио, нигде водио. Немојте, молим Вас, захтевати од мене, да сада пред конац живота мењам своје навике.

Желео сам да га уверим да не може бити ни говора о неком гурању, али да по природи саме ствари, он као доајен београдских уметника, треба да дође на прво место. И поред тако убедљивих разлога г. Урош Предић је остао при своме, изјавивши да ће кад већ мора, то је нагласио — радо дати неколико изјава, кад изиђе први такав портреинтервју. — Па ја сам сликар, ја немам шта да кажем. Моје слике говоре о мени. Али кад сам га посетио други пут, он је ипак пристао да говори о себи, свом раду и свом схватању уметности. — Место да вам причам о себи, ја вас упућујем на моју аутобиографију у „Годишњаку" С. К. Академије за 1914 до 1919 год., који је изишао 1921 год. „Сликати" сам почео већ у својој 5 години, а кроз све разреде панчевачке реалке био сам најбољи цртач. Постао сам једним скоком од студента асистентом за студиј антике у бечкој уметничкој академији. После таквог почетка могло се од мене очекивати много више него што сам у свом дугом животу остварио, али шта ћете. Слабије личности подлежу више мање притиску разних незгода, те не долазе до погпуног развића својих способности. Само велики људи, силне воље, несаломљивошћу енергије и непоколебљиве вере у своју мисију, као Мештровић, у стању су да све поилике и неприлике, политику, па и катастрофу светског рата искористе за пропаганду своје уметности и за афирмацију своје доминантне личности, пред којом се погибају министри као случајне и привремене величине пред идолом који траје и остаје.

Урош Предић: Аугустус затвара Јанусов храм у знак светског мира, у доба/ када у великој римској империји нигде није било рата — за време т. зв. „Рах готапа" — надајући се још пре 2000 година. да ће се људи опаметити и да никада више неће ратовати.