Opštinske novine

Сликар Урош Предић

557

Замолио сам га да буде мало исцрпнији, да наведе иввесне податке и да ми каже нешто о успоменама на почетке свог рада. — Ту нема скоро ништа интересантнога, одговорио ми је господин Предић тихим старачким гласом. — Ишао сам монотоним и устаљеним током живота обичних људи, радио, и ето бар данас, верујем да сам и по нешто доброг урадио. А што се тиче података о мом животу ја сам о свему тому доста исцрпно говорио у својој аутобиографији. Тамо је описан и онај догађај који ми се догодио у четвртој години живота, кад сам у орловатској цркви посматрао слике и тако се у њих задубио да нисам чуо кад је црквењак одзвонио и позвао ме да изиђем ван пре него што затвори цркву. Ту сам тако проборавио пуних пет часова, у децембру месецу. И да поред цркве, попречним путем, око осам часова на вечер није пролазила једна жена и чула моје запомагаше, вероватно да би се до јутра смрзнуо или добио „фрас". Занимљиво је и то да сам у шестом и седмоМ разреду панчевачке гимназије, уместо свог професора, вршио коректуре на ђачким сликама. И данас се још чувају у архиви панчевачке гимназије моји цртежи као узори. Цео мој остали живот је текао нормално, занатски, без икаквих дубљих и узбудљивих доживљаја. Довољно је да вам кажем да сам увек радио, много и неуморно радио. С друге стране никада нисам учествовао ни на каквим конкурсима, нити сам икада отимао посао од других. Шта више, никада нисам куцао ни на која врата тражећи посла. Оно што сам радио, увек сам радио по поруџбинама или по својим личним наклоностима, којих је временом бивало све мање, јер су ме оптерећивали многобројним поруџбинама. У таквим приликама био сам у могућности и да својим колегама уступам послове. Тако сам уступао, не само мање неш и велике послове. Колеги Ђорђу Крстићу уступио сам 1894 год. израду иконостаса у Чуругу, који се надао да ће тај посао добити као Чуружанин, али је тај посао општински одбор поверио мени. Интересујем се за побуде које су г. Предића довеле у Београд. — Оних петнаест година које сам провео у Орловату, то је било једино за љубав матери. Кад је она умрла није било никаквог смисла ни потребе да и даље останем у селу. Имао сам да бирам између три места: Сремских Карловаца, Дубровника и Загреба, а ето догодило се да сам дошао у Београд. То се догодило овако: Влахо Буковац, који је услед разних интрига морао да напусти Загреб, отишао је у Праг и ту добио дивну сатисфакцију поставши ректор Академије. Његов атеље је остао празан и откупио га је трговац Лађевић, с којим сам се још раније познавао и који ми је понудио да се у њега уселим. Међутим, у то доба су у Хрватској били, веома жалосни, затегнути односи између једно-

крвне браће Срба и Хрвата, а ја сам желео да будем што даље од тога. Дубровник ме је опет привлачио својом лепотом и својом старом културом, али ми је био сувише далеко. Сремски Карловци су ме опет привлачили као моја дедовина, али и као културно место са патријаршијом и гимназијом, а у близини и Новог Сада и Београда, а поред тога и на Дунаву и на гл. железничкој прузи. Ту сам већ био бацио око и на један мали плац у бли-

Св. Никола спасава бродоломнике — последња ве лика композиција г. Уроша Предића. На слици се виде претставници све четири :лавне европске вероисповести: јеврејин, католик, православни и муслиман, сваки у карактеристичној пози: православац ши ри руке, католик скрушено склапа руке, јеврејин се обема рукама грчевито држи за сплав (веру) одвоје но од осталих, а муслиман се фатално предаје судбини. Св. Никола не гледајући на ту подвојеност ме ђу људима спасава их све подједнако.

зини патријарховог парка, с намером да ту подигнем атеље. Али, све сам те планове напустио кад сам добио од брата, пок. Јосифа, проф. трговачке академије, из Београда писмо, да је он ту купио плац и да зида кућу, па ме позива да дођем и ја у Београд, а он да ће ми дозидати стан и атеље. Тако сам се ето одлучио за Београд, а овај атеље, у којем разшварамо, служи ми већ равно тридесет го-