Opštinske novine

Сликар Урош Предић

559

— Наши ликовни уметници иду путем свога доба по итинеру диктованом из Париза. Да ли је тај пут правилан или не, пресудиће будућност. А шта уопште, молим вас, значи правилан пут? Сваки је пут добар кад по њему ходи таленат, док генији и фушери иду неправилним путем на ком се сусрећу крајње противности. Држати се грчевито правила, то је академизам; радити против устаљених и оправданих правила то чине дилетанти и мазала у свом незнању, или генији који их знају али их обилазе када она сметају слободном замаху и вишим интенцијама. Ово су све познате ствари, као „општа места", али шта мсже човек да каже у тако кратким одговорима? На свако ваше питање могло би сз одржати предавање, а то ми и не пада на памет; за то су позвани други, а моје је да сликам. — Пружа ли наша средина довољно потстицаја за стваралачки ликовни рад? — Хм — да ли је наша средина погодна за стваралачки ликовни рад? Мора се признати да се данас подизањем цокава и многсбројних осталих монументалних грађзвина и споменика даје уметницима много више прилике да развију своју делатност него што су то могли пре, али то још није довољно да би се запослили сви, а нарочито они најмлађи уметници. Наше уметничке школе и академије пуштају сваке године у живот, боље рећи на улицу, читава јата уметника, без обзира на то да ли је нате друштво материјално и културно спремно да издржи, поред многих других, још и то оптерећење. Нема регулатора као што је то било у доба пре оснивања академија, тих фабрика медиокритета, у доба када је ликовна уметност била нека врста финијег заната. Тада је сваки мајстор, али заиста мајстор, држао само онолико ученика али добро одабраних, колико му је било потребно за савлађивање великих поруџбина. Од тих нових ученика и помоћника постајали су нови мајстори, који су, према својим способностима примили од својих учитеља у наслеђе и њихове муштерије, тако да је однос између продукције и куповине био сасвим природан, правилан; било је тада посла за свакога. — Шта мислите о контакту између уметника и публике? — Услед свега онога што сам малочас рекао, не може данас бити говора о оном контакту који је постојао у оно срећно доба. Данас се тај контакт између уметника и публике свакако, али узалуд, покушава да створи вештачки. То, разуме се, не води решењу тога питања. Доста стоји и до самих уметника да се тај контакт створи. Ја, као што вам рекох, и без великих државних поруџбина, немам разлога да се потужим на оскудицу у послу. Истина је да ми наши нови богаташи слабо досађују. Свакако сам им сувише јевтин. Уз мене су, углавном, мали људи, средњи сталеж, чиновници и трговци, и ми се

лепо разумемо и слажемо. Па и млађима не би ништа шкодило када би и они мало сишли са свог пједестала „праве, чисте и високе" уметности и имали више обзира према схватањима и осећањима просечног грађанина, који — иако не зна ко је био Сезан, Ван Гог и остали великани наших дана, — ипак има здраве очи, здраво срце, здраву логику, укус мсжда не развијен, али не и покварен, и има право да тражи да за своје паре купи ствар коју разуме и која му чини радост. Ево контакта! — А што би се имало учинити да се данашње стање поправи? — То је питање толико заплетено и прожето с тако много разних чињеница, да је у њему тешко и снаћи се. Ту би свакако требало да проговоре и законодавци, и школа, и црква, и политика, и социјално уређење друштва и државе. — Нисте споменули критику? — Критичар је судија, обично самозвани. За судије се спремају људи годинама, полажу испите и улазе постепено у свој посао, напредујући на све више положаје са све већом одговорношћу, а критичар можз још из школске клупе да изриче пресуде без апзлата. Против таквих, а и много бољих, бунили су се већ више пута уметници и књижевници, не само код нас него и у осталом свзту. Критичарев посао није лак, ако му се приступа озбиљно са искреном жељом да се ствари помогне, без намере да се помогне само јздној групи, котерији или појединцима, потцењујући друге. И најпоштенија критика мора да се по неком замери, јер су ствараоци јако осетљиви и воле своја дела као што родитељи воле своју децу. Уистину, добрз ствари хвале се саме; њима ни покуда једностране критике не може да нахуди, а наша трззвена публика не подлеже лако сугестији и више верује себи. Нема тог хипнотизера који би здравог Балканца наговорио, да место поморанџз купује кромпир. Само снобови купују оно што им мода сервира. Па није ни то никакво велико зло. Сви правци, све „школе", свз идеологије могу упоредо да постоје, па нека сваки бира што му се свиђа. И ливада би била досадна када би на њој цвало само једно цвеће. — Шта мислите о кризи уметности? — Криза уметности је само један део опште кризе, економске, социјалне, политичке, моралне. — Пратите ли наш ликовни живот? Идете ли на изложбе? — Наш ликовни живот пратим са взликим интересовањем и са много добрз воље да разумем оно што је често пута игван домашаја моје старачке памети. Посећивао сам с почетка све изложбе, али сам с временом ипак сустао; много их је, а скоро увек исто, чак и оквири су сви слични, по најновијој