Opštinske novine

Правна хроника: Одлуке Државног савета

За висину изграђивања меродавна је уредба о извођењу регулационог плана и то као перфектан уређајни осноз а не њен пројект. Ово становиште заузето је у пресуди Државног савета бр. 15134 од 22 јуна 1939 год., којом је расправљен овај случај: „Именовани сопственик тражио је од Градског поглаварства у Београду грађевинску дозволу за подизање зграде на сволј односном имању у Београду. Поглаварство је одбило његово тражење својом одлуком Г. О. Бр. 9521/38 од 20 фебруара 1939 године са разлога што се по кројекту Уредбе о извођењу Регулационог плана предвиђа подизање вишеспратних зграда у одкосном крају док именовани ту тражи подизаше приземне зграде, а затим Поглаварство се у својој одбијајућој одлуци позвало и на § 22 т. 4 Грађевинског закона. По жалби сопственика Министар грађевина као виша грађевинска власт поништио је општинску одлуку истичући да не може бити позивања на односну Уредбу пошто она још не посто-ји, и да нема основа ни за примену § 22 т. 4 рађевинског закона. Против Министровог решења Поглаварство као самоуправа поднело је тужбу Државном савету и за поништај решења истакло је оне исте разлоге са којих је као грађевинска власт првог степена одбило да изда грађевинску дозволу. Државни савет налази: Грађевински закон (§ 3) предвидео је три уређајна основа: регулациони план, Уредбу о њешвом извођењу и Грађевински Правилник, побројао је шта има да одреди сваки од тих уређајних основа (§§ 4—6), одредио је преклузивне рокове за израду тих основа (§ 7) и поступак за саму израду (§§ 8—12). Уредба о извођењу регулационог плана као уређајни основ одређује, поред остаљог и висину изграђиваЈња (§ 5 ;ст. 1 по^ 1). Зато ако за једну општину постоји уредба о извођењу регулационог плана као перфектан уређајни основ, тј. донета по поступку и на начин предвиђен у Грађевинском закону, у таквом случају висина изграђивања у тој општини мора бити саобразна прописима односне Уредбе. Са београдском оппггином то није случај, она сама у сзојој првостепеној одлуци полази од тога да Уредба још, као пуноважан уређајни основ не постоји, и то и Министар грађевина као виша власт утврђује, а чим то стоји не може ни бити позивања на ту Уредбу, нити једна грађевинска дозвола, за коју су иначе остали законски услови испушени, може бити ускраћена по том основу. Пројекат односне Уредбе, на који се позвала општина у својој одлуци, није исто што и пуноважан уређајни основ, зато не може ни имати она правна деј-ства која закон само за перфектан уре-

ђајни основ везује. Зато је у овом погледу била противна закону општинска одлука а Министар грађевина је правилно поступио кад ју је као такву понинггио. Што се тиче примене § 22 ст. 4 Грађевинског закона на спорни случај, по коме пропису — дозв)ола за зидање не може се дати за оле грађевине које би ружиле слику краја, улице, места, а на који се општина позвала ускраћујући грађевинску дозволу, и ту је Министрово решење о поништају општинске одлуке правилно, јер по закону (§ 122 ст. 5 Закона о општем управном поступку) Министар грађевина као виша власт могао је, не слажући се са оценом општине као ниже власти о естетској страни пројектозане зграде у односу на околне зграде, да општинску одлуку и у том погледу измени. Код таквог стања ствари, Министрово решење је правилко а тужба општине је неумесна и као таква одбачена." Пре доношења регулационог плана општина не може да одбије проглашење једног земљишта за градилиште истичући да се оно на\ази у ширем реону, нити може да се позове на забрану зидања ако није претходно о томе донела начелну одлуку под законским условима. Ово становиште заузео је Државни савет у својој пресуди бр. 19360/38 од 15 фебруара 1939 год., расправљајући следећи случај: „Тужиља је тражила од Градског поглаварства у Београду грађевинску дозволу за подизање зграде и ограде на имању у ул. Стевана Првовенчаног бр. 113. Од овог тражења је одбијена одлуком Поглаварства Г. О. бр. 219 од 13 фебруара 1937 год. са разлога што се односно земљиште налази у ширем грађевинском реону и да као такво општина може, пГо § 47 Грађевинског закона, да га не прогласи за градилиште и затим што је на односном терену забрањено свако зидаше извршном одлуком Градског већа, доаетом у смислу § 118 Грађевинског закона и обнародованом у Општинском службеном листу бр. 29 од 18 јула 1935 год. По жалби заинтересоване Министар грађевина својим оспореним решешем поништио је општинску одлуку нашавши да за одбијање грађевинске дозволе није било основе у § 47 Грађевинског закона пошто општина још није донела регулациони план, који треба да утврди границе ужег и ширег грађевинског реона, и да грађевинска дозвола није могла да се ускрати ни по § 118 Грађевинског закона јер се не види да би подизање спорне зграде отежавало и уколико извођење регула-