Opštinske novine

672

Београдске општинске новине

његовог имања. И Државни савет својом пресудом бр. 861 од 5 априла 1939 године одбацио му је жалбу и потврдио пресуду управиог суда. Образложење управног суда, у исто време и Државног савета је следеће: „Према § 123 Грађевин. закона трошкове које је учинила општина за подизање тротоара дужни су накнадити власници имања, која се налазе у улици где је тротоар израђен а сразмерно дуж тих својих имања. Па како -се у Александровој улици, где је општина књажевачка израдила тротоар, налази и имање тужиоца Симоновића, по обавези накнаде трошкова за тротоар, сходно пропису § 123 пом. закона и њега терети. Са ових разлога је правилно и у смислу закона поступила Књажевачка општина када га је својом одлуком обвезала на плаћање спорне накнаде. Сви приговори тужилачке стране о незаконитости оспорене одлуке неумесни су са напред изнетих разлога, а навод да се изради тротоара пред његовом кућом није могло приступити без његовог пристанка без вредности је пошто је општина нивелацији улице Кр. Александра и изради тротоара у тој улици приступила на предлог општинске управе, који је сходно тач. 4 § 10 Грађев. закона одобрила Кр. банска управа одлуком Бр. 18247/34 једновремено са елаборатом за израду тротоара, а за онакав њен рад није оппггини био потребан, поред одобрења Банске управе још и пристанак власника имања дотичне улице, како то тужилац истиче. У осталом, тужилац, ако је сматрао да на то има праза, могао је још приликом расписивања лицитације за уступање горњег посла предузимачу, да стави свој приговор пошто је одлука о томе еходнО пропису § 135 Закона о општинама била стављена грађанима на увид, када је он то пропустио тада да учини, то он не може сада по обављеним радњама одбијати од себе обавезу накнаде за те радозе, која му је као власнику куће наметнута § 123 Грађев. закона." Пошто у Уредби о трошарини града Београда од 1936 нема прописа који предвиђа наплату трошарине на мањак алкохола при препицању у трошаринским сместиштима, то се на подручју његовог трош. реона не мог.:е наплаћивати бановинска ни општинска трошарина по том основу. Ово становиште заузео је Државни савет у својој пресуди бр. 23786/38 од 31 августа 1939 г. расправљајући овај спор: „Оспореним министровим решењем оснажена је напред наведена одлука Градског поглаварства у Београду, у којој је одређено да тужлиац плати 9.663,40 динара редовне општинске и бановинске трошарине на 966,34 Хл. — 0 алкохола, тј. на мањак при препицању вина и шљива, и у том решењу министар је нашао да је наплата поменуте трошарине заснована на прописима чл. 19 Уредбе о висини, начину убирања и контроли при наплати бановинске трошарине на вино и ракију у вези чл. 59 Уредбе о трошарини општине града Београда као и на пропиеима чл. 42 и 46 ове последње Уредбе, У тужби противу министровог решења именовааи је навео да је то решење противно закону пошто општинска и бановинска трошарина на мањак алкохола

при препицању не може бити наплаћена ни на основу прве ни друге поменуте Уредбе. Молио је да се оспорено решење поништи. Државни савет, пошто је проучио тужбу, оспорено решење, министров одговор на тужбу, одговор Градског поглаварства и остале акте, који се на овај предмет односе, нашао је: У чл. 5 Уредбе од 23 новембра 1934 год. бр. 96144/Ш о висини, начину убирања и контроли при наплати бановинске трошарине на вино и ракију одређено је да ће се у местима преко 50.000 становника бановинека трошарина на вино и ракију наплаћивати по прописима за наплату општинске трошарине у дотичном месту. С обзиром на број становника и на поменути пропис, бановинска трошарина на вино и ракију у Београду, има се наплаћивати по прописима Уредбе о трошарини општине града Београда од 11 јула 1936 год. Прописи ове Уредбе меродавни су и за овај случај пошто је препицање вина и шљива извршено после 11 јула 1936 год. Чл. 19 поменуте Уредбе бр. 96144/Ш о висини ...итд. — бановинске трошарине прописује: „Код препицања вина и ракије, на које није плаћена трошарина, контролни орган има утврдити садржину алкохола који се мора препицањем добити. Као губитак препицања вина дозвољава се 4°/о у алкохолу, а за ракију 1,2°/о. Ако је губитак преко овог износа до 5°/о има се платити редовна трошарина. За губитак преко 5°/о има се повести кривична истрага." У Уредби пак о трошарини града Београда од 1936 год. нема прописа који предвиђа наплату трошарине на мањак алкохола при препицању у трошаринским сместиштима. Чл. 42 (одн. ст. 6 тог члана) Уредбе о отптинској трошарини у Београду на који се Министар позива у оспореном решењу не говори о мањку при препицању, већ о мањку робе — трошаринских предмета који већ постоје, а чл. 46 исте Уредбе говори само о осигурању приватних сместишта. Најзад у поменутој Уредби о трошарини оппггине града Београда нема прописа по којима би се чл. 19 Уредбе бр. 96144/Ш имао применити у трошаринском реону Београда. Па пошто се према прописима трошаринске уредбе за град Београд (в. чл. 1, 8 и 11) трошарина наплаћује само на трошаринске предмете т.ј. у овоме случају на предмете који су у трошаринском реону стварно произведени, то у конкретном случају није било законског ослонца за наплату ни општинске ни бановинске трошарине (в. чл. 5 Уредбе бр. 96144/Ш), на наведени мањак у производњи, па је услед тога миниетрово решење противно закону, а тужба основана." На предмете, које произвођачи трошаринских предмета извозе ван трошаринског реона неће се наплаћивати општинска трошарина, под условом да је извоз уредно пријављен и прописно потврђен. Ово становиште заузето је у пресуди Државног савета бр. 31664/38 од 26 августа 1939 год., којом је пресуђен овај елучај: „Оспореним министровим решењем оснажена је напред наведена одлука Градског поглаваретва у Београду, у којој је одређено да је