Opštinske novine

ГЈравна хроника

671

ц ту спроведе рушење по извршности одлуке с обзиром да је стручна комисија нашла да су искључене оправке. Према томе, спорни случај управна власт је у свему расправила по закону — § 94 Грађевинског закона —' а тужба са свим својим приговорима нема основа у закону и као таква је одбачена." Стога је пресуђено као у диспозитиву, о чему пресудом у препису известиги заинтересоване стране. Парцелација у сваком случају, и кад се не тражи у сврху стварања градилишта, мора да буде саобразна прописима Грађевин•ског закона. Сувласници једног земљишта тражили су парцелацију истог у циљу деобе. Од тражен>а су одбијени од стране управне власти првог и другог степена, као и од стране управног суда и Државног савета и то са разлога што предложена парцелација, без обзира на то што се не тражи у циљу стварања градилишта, не испуњаза услове Грађев. закона. Спор је окончан пресудом Државног савета бр. 695 од 5 априла 1939 год., којом је потврђена пресуда Управног суда у Загребу бр. 1347/38. Случај је следећи: „Утуженим решењем потврђена је из разлога у њој наведених одлука градског поглаварства у Загребу од 4 новембра 1933 број 142501/33, којом је темељом §§-а 47, 48, 55, 56 и 118 Грађевинског закона одбијена молба Михалић Николе и другова из Загреба за одобрење парцелације кат. честице бр. 5828/1 и 5839/4 с разлога што да предложени парцелациони нацрт није у складу! с регулационим планом за тај предјел града, — што парцеле не леже уз јавну регулационим планом предвиђену и уређену цесту, те што се парцелација не може дозволити ни у сврхе културе тла, јер да је парцелирани посјед дјеломично већ израђен старим и новим тек довршеним кућама. Осим тога да су пројектиране парцеле својим обликом незгодне односно премале као градилишта. Утужено решење још посебице не уважује предлог молитеља, да се настале парцеле не признају као градилишта, али да се дозволи грунтовна проведба, а не уважује па с разлога, што да су парцеле настале из честице бр. 5828 дијелом изграђене, а очито да не могу служити у друге сврхе, него за градилишта, која не би одговарала прописима. Тужитељ у праводобно поднешеној тужби оспорава законитост утуженог решења с разлога, што се њиме одбија његова молба за одобрење нацрта, као да он тражи парцелацију у емислу прописа §-а 55 грађевинског закона и ако он није тражио одобрење парцелације. Код окружног суда у Загребу, да је у току парница ради грунтовног развргнућа заједнице некретнина з.з. у улици бр. 3690 између њега и осталих сувлаеника и прије доношења мериторног решења парнице суд да је одлуком од 20 јуна 1933 број 15291 гр. П." 47—32 наложио етранкама, да од Градског поглаварства као грађевинске власти испослују одобрење нацрта о развргнућу заједнице како то прописује § 54 грађевинског закона. Он према тому да није тражио никакво одобрење парцелације, већ само одобрење с поменутог нацрта, како би се осуда о развргнућу заједнице могла грунтовно провеети. Пошто опћи грађански закон дозвољава развргнуће заједнице без обзира да ли је поејед велик или мален, да је градско начелство

требало дати у овом случају евоје одобрење, јер се не ради о парцелацији у. смислу грађевинског закона. Тражи да се на тужбу одреди рочишге и утужено решење као противно закону поништи. Суд је размотривши тужбу, расправни списи изјаве странака дане на данашљем рочишту нашао, да је утужено решење основано на закону. Утуженим решењем одбијен је тужитељ, са захтјевом за одобреље нацрта о грунтовној проведби развргнућа заједнице између Михалића Николе и другова, јер да се за одобрење тражене парцелације не стичу услови из §§-а 48, 55, 55 и 118 грађевинског закона, како је то напред потање образложено. Тужитељ није ни покушао доказати, да ее стичу ти законски увјети, него оснива свој захтјев на томе, да се ту ради о развргнућу заједнице. Тужитељеве наводе у том правцу, наиме да предмет његове молбе није ииао еврху да се ријешава питање, да ли су честице, које ће се добити развргнућем заједнице, прописна градилишта, па да се за то управне власти нису ила\е упуштата у то, суд није уважио с разлога, што § 54 грађевинског закона за сваку парцелацију земљишта у границама регулационог плана тражи одобрење плана парцелације по опјћини, а ова то одобрење може дати само онда, кад су се стекли увјети грађевинског закона (§ 55) и то без обзира на то с којих се разлога и у !коју еврху тражи парцелација. Рацио легис установе § 54 грађевинског закона јесте без сумње та да ое у границама регулационог плана парцелацијом не стварају малене и непосредне честиице и то без обзира на то, у коју би се сврху те честице имале употребити. Ту се ради о једној генералној одредби грађевинског закона, а да је томе тако види се, јасно из точке 2 §-а 54, по коме се пропису у земљишне књиге може уводити само одобрена парцелација, док се одобрење по §-у 55 грађевинског закона мора одбити ако парцелација не одговара прописима (регулационог плана уредбе и правилника). Према томе ни тужитељев захтјев, да се парцеларни план одобри уз подједнаку клаузулу, да тиме поједине парцеле не стичу карактер градилишта, суд није уважио, пошто тужитељев захтјев за таково одобрење нема нигде у закону ослона, па и неуважењем таковога тужитељевога захтјева није повређен закон. Коначно суд није уважио ни тужитељева навода, да је у налогним елучајевима одобравана парцелација, јер се у једну руку овђе о тим случајевима не ради нити су они познати суду, у другу руку, све да је и у коме случају некоме противно закону дана дозвола, не може тужитељ из тога изводити никаквих права. Обзиром на изложено суд је тужбу као неосновану одбацио темељем чл. 15 и 34 Закона о Државном сасавету и управним судовима." \ Власници имања дужни су накнадни општини трошкове за израду тротоара дуж евојих имања. Управни еуд у Београду својом прееудом бр. 12742 од 25 марта 1938 године одбацио је тужбу власника имања против одлуке упразне власти у предмету накнаде трошкова општини за прављење тротоара дуж